I PAID FOR MY OWN DEATH

Маша има унуке. Вози бмв мотор. Чува псе и воли природу. Обишла је све онтаријске шуме и језера. Кад не вози мотор, вози кајак. Машин други муж је умро. Стрефио га инфаркт ненајављено. У сну. Маша се питала шта је сањао пре смрти. Нису били дуго у браку. Имали су заједно четворо деце, он двоје, она двоје.
И њен други муж је возио бмв мотор. Упознали су се на мото сусретима у Питербору.Када је умро Маша је помислила да је живот суров. Немилосрдан. Помислила је како ће на својим путовањима коначно стићи негде. На циљ. На место где ће додирнути срећу.
Путовала је сама, понекад у друштву паса. Маша зна са њима. Зна им карактер, разуме њихово понашање. У друштву паса зна се ред. Зна се ко је вођа. Маша. Многи се буне, негодују али на крају њена буде задња.
Маша живи далеко од града, јер она је део природе. Она је дрво у шуми, без корена. Њене гране машу свима , поздрављају Сунце и Месец.
Маша је почела да одлази из своје шуме у неке далеке пределе. Са другачијим дрвећем. Мотором, пешке, кајаком.
Са једном повећом групом кренула је на пут у Колумбију. Авионом до Боготе а после аутобусом до одредишта. Била је једина жена у групи од десетак мушкараца. Сви су добили старе и дрндаве моторе. Маша је оганизатору изричити напоменула своју висину а мотор ипак није био подешен, тако да је при стајању морала да се истегне до максимума не би ли врховима чизама додирнула тло. Маша је била престрашена на шљаци и путу посутом каменчићима. Узбрдо још и некако али низбрдо никако. Инструктор се све време смешкао. Донт вори би хепи. Група је била нервозна јер Маша се губила на сваком километру. Џунгла је пуштала свој тежак мирис, а инсекти су летелеи и летели у ројевима око мотора.
Маши је срце лупало од страха. Све је боли. Од истезања , од напора, од година које тек сада овде осећа онако како их осећа једна шездесетогодишњакиња.
Инструктор је стално био уз њу. Тамног тена, заразног смеха. Понекад се маши чинило да јој намигује. Маша је одрасла на северу Русије. Влага се увлачи у одело, у чизме, у уши. Кондезује се на трепавицама. Маша се смехом брани, од свега. Збуњује инструктора, па он мисли да она ужива у овој моторашкој авантури.
Прошли су пут кроз џунглу и вратили се другим до преноћишта. Маша је отишла у своју собу, бацила се на кревет без вечере и почела да плаче. Слике се помешале, и први муж и покојни и деца и унуци. Чак су и пси почели да јој се мешају у глави. У угловима собе разапете паукове мреже, осушене муве и осе и окачен рам у њему фотографија неког Индијанца. И он се смеши. Донт вори би хепи. Гледа у плафон у лустер са пропелером. Он врти и меша влажни ваздух . Сети се неког давног филма. Мароко, бурна авантура музичара и његове жене, богиње и тужан крај. Тада јој се путовање урезало у срце , у мозак. Као завет пред Богом остало је тамо до овог трена када Маша гута и сузе и ваздух. Гуши се а срце жели напоље.
Маша је црвена као и постељина спремљена за њу. Умрећу помисли у трену. Умрећу овде у овој џунгли далеко од свих које волим.
Шта ми је ово требало? А колике сам паре платила за ову авантуру.
Платила сам за своју сопствену смрт!

I PAID FOR MY OWN DEATH!!!