Kada je još davno,davno, jednom, premudri Dekart razmišljao i mudrovao na koji način bi se moglo dokazati da li bog postoji, dosao je do jednostavnog rešenja. To rešenje je bilo savrsenost. Covek uvek tezi savrsenosti...ali kako je to moguće s obzirom da ništa oko nas nije savrseno?
Savrsenost je ideal, ideja kroz koju prolazi sve sto nas okruzuje, bilo prirodno ili vestacko,u odnosu na šta, merimo sve ostalo.
Merimo u kojoj meri se to sve sto vidimo i osecamo priblizava savrsenom.
Tako je i dobri Dekart dosao do zakljucka da je samo bog mogao staviti to osecanje u nas i da je to dokaz njegovog postojanja. To je taj kamen od koga sve pocinje a koji se u svojoj konstrikciji ne oslanja ni na jedan drugi kamen.
Dobri moj Paskale, bejah i u planini i u pustinji...dzabe. Nema vise Jezusa da mi dodje, da ga ucim kako da pretvara pesak u hleb,vodu u vino i olovo u zlato. Tu i tamo neka vestica, ali trecorazredna koja bi dobro da se uda i to je sve.
Ehhhhhh zivote...

Zašto u svom licnom napretku ne postavljas sebi pitanja o savrsenstvu?
Zato sto šta god uradila i kako god uradila, shvatas da je sve to daleko od savrsenstva.
Nekome drugome možda može izgledati savrseno,nekome ko je na nizem nivou razvoja, ali tebi ne.
Tako se i ti divis onima koji vladaju nekom vestinom i umeju da urade nešto sto te prevazilazi, ali je njima samima sve to banalno i puno mana.

Najcesce oni koji ne govore,nemaju ništa ni da kažu,(kao Sokrat)barem ne nešto posebno pametno...tek posle kad dodju njihovi sledbenici (Aristotel), pocnu razna filozofiranja tipa...nas ucitejl nije ništa rekao jer su najvece istine neizrecive itd.
Njegov primer je tipican za sve one koji kao i on, muljaju po krajnostima sve ili ništa,ostavljajuci drugima da sami pronadju istinu između te dve suprotnosti.
Znam da ništa ne znam i ne znam jer sve znam. Samo je jadan riknuo pre nego sto je uspeo da dovrsi celu recenicu...pa je ostalo poznato samo „znam da ništa ne znam”...trt.