I mom detetu je jedna baba razlila tu stravu kad je imao 10god.Predhodno se svaku noc budio ali pravo izgubljen,nikoga ne bih prepoznao,vristao bi,plakao,sutradan se ne bi ničega secao.Kad se samo setim da ne poverujes iz ovog ugla da tako nešto može da pomogne.Tri puta mu je to uradila,plus sam u crkvi zamolila svestenika da mu ocita molitvu za spavanje,i veruj nikad vise problema nismo imali.A inače su nam doktori savetovali da odemo kod psihijatra.Pozdrav,pa kad odes dole nadji neku babu da to odradi.

Od čega vasem detetu toliki strahovi... ? S kim se druzi preko dana i koje igre se igraju,šta gleda na TV najcesce,da li se svadjate pred njim,jel igra neke strasne igrice itd.Postoje razni faktori koji mogu uticati na takvo ponasanje.Sumnjam da se to pojavilo tek tako samo od sebe.Razmisli dobro !!

Sve najbolje...

ne bih se ja bavila kojekavim babama.

mi smo imali identicnu situaciju prije pola godine koja me je kao i tebe veoma zabrinjavala.kod nas je u pitanju bio ruzan san o ulasku zlih ljudi u nasu kucu i njihovim nasilnim ponasanjem prema nama.
moju cerku je toliko bio potresao taj san da joj moje uporne price nisu nikako pomagale.
objasnila sam joj bukvalno sve, i šta je san i zašto i kako ljudi sanjaju, i da se sni ne ostvaruju,da misli na lepe stvari i zbog čega je verovatno to sanjala i da je nasa kuca pravi bunker i da je ulica veoma mirna i nema šta joj sve nisam pricala ne znam ni ja koliko puta.
i znaš šta je na kraju pomoglo?.
muž joj je rekao posle price sa njom da je on cuva i da niko joj neće ništa dok je on tu jer će ga on istuci,da kad se nocu probudi ako se boji da mu kucne na zid (koji je zajednicki sa njenom sobom) i onda će joj on kucnuti nazad i to će biti njihov tajni znak a i ona će znati da je on tu, budan i da je cuva.ne znam kako, ali moj muž je to prvo vece čuo da mu ona kuca na zid,odgovorio joj i od toga dana ona se više ne boji.

tako i ti.moras naći neki način na koji ćeš ga umiriti i otkloniti svaku sumlju da nije siguran u kuci.

ja sam sa jedno 13tak godina čula razgovor između odraslih ljudi o nekim mrtvacima,taj razgovor je mene toliko uplasio mada ja to nisam shvatila u momentu, da sam se ja nocu budila drhteci, jedne noćitoliko sam se tresla od straha da je mama zvala doktora, ne secam se da li mi je onda dao neki lek ali me je poslao kod doktora opste prakse.kada sam otisla do doktora i ispricala mu šta mi se dogadja on je rekao da mi nije ništa i da nema čega se bojati.i ja sam ga poslusala.vise se nisam budila nocu u strahu.

možda bi i ti trebao otici do tog coveka, popricati prvo nasamo s njim, reci o cemu se radi i pitati ga da on poprica sa tvojim sinom i ubedi ga da se njemu neće ništa desiti.
u svakom slučaju ovako problemi se ne mogu odjdnom rešiti nego treba vremena

vestice

Ti prvo svoju cerku lažeš - to da se snovi ne ostvaruju, nije istina, jer postoje ljudi kojima snovi ukazu na mnoge stvari u njihovom zivotu i ciji se snovi često ili uvijek obistine.

Drugo, taj fazon sa kucanjem je nešto kao kad stavis flaster na ranu a ne isperes je prethodno jer postoji sansa da se inficira. To uci tvoju cerku da je ona sigurna u toj kuci SAMO kad je tata tu. A realno, neće tata uvijek biti tu.

I krasno bi bilo da svi mogu tako kao ti poslusati savjet doktora koji ti nonsalantno kaže da ti nije ništa i da se ne bojis, i tvoj strah, gle, odjednom nestane. Ali nismo svi isti.

Ja bar znam šta je strah, i ne samo strah već fobija koju sam imala do svoje 17 godine i sa kojom sam se na kraju sama izborila kad sam bila dovoljno zrela za tako nešto. A mogli su mi pricati bajke bas tako ko sto ti svojoj cerci pricas (a i pricali su), ali dzaba. Sa strahom se suocava. Strah se NE IGNORISE jer ga time samo potisnes i on opet na kraju ispliva. Kad-tad.

pusta zelja
-------------------------------------------------------------------
vestice

Ti prvo svoju cerku lažeš - to da se snovi ne ostvaruju, nije istina, jer postoje ljudi kojima snovi ukazu na mnoge stvari u njihovom zivotu i ciji se snovi često ili uvijek obistine.
-------------------------------------------

za mene je ovo u najmanju ruku smesno, ne želim da vredjam nikoga.da je i tačno ti ljudi su toliko u manjini da verujem to nije slučaj sa mojom cerkom. o onim snovima koji se sanjaju otvorenih ocima,ako mislis na njih nije u ovoj temi reč.

Drugo, taj fazon sa kucanjem je nešto kao kad stavis flaster na ranu a ne isperes je prethodno jer postoji sansa da se inficira. To uci tvoju cerku da je ona sigurna u toj kuci SAMO kad je tata tu. A realno, neće tata uvijek biti tu.
-------------------------------------------------------

tata je realno 99% svako vece prisutan u kuci dok ona spava,tako da je sansa daleko na strani da će tata biti tu ako bi se ne daj boze nešto dogodi.
ali ovde nije uopste u pitanju da li je tata tu, već ocigledno je njoj bilo potrebno uverenje da je tata tu kad joj treba pomoć.

I krasno bi bilo da svi mogu tako kao ti poslusati savjet doktora koji ti nonsalantno kaže da ti nije ništa i da se ne bojis, i tvoj strah, gle, odjednom nestane. Ali nismo svi isti.

-------------------------
tačno bilo bi to „krasno” kako kažeš a to se meni desilo iz jednog jedinog razloga, zato što sam kao mala verovala da doktori znaju sve o svim bolestima.
---------------------------------------------------

Ja bar znam šta je strah, i ne samo strah već fobija koju sam imala do svoje 17 godine i sa kojom sam se na kraju sama izborila kad sam bila dovoljno zrela za tako nešto. A mogli su mi pricati bajke bas tako ko sto ti svojoj cerci pricas (a i pricali su), ali dzaba.
---------------------------------------------------
ne rece kako si se izborila sa svojom fobijom.nisi valjda posecivala babe koje predlazes gore.osim toga sama kažeš da ti je trebalo 17 godina.šta mislis u čega bi se pretvorio strah moje cerke da je cekala do 17?
-------------------------------------------------------------
Sa strahom se suocava. Strah se NE IGNORISE jer ga time samo potisnes i on opet na kraju ispliva. Kad-tad.

----------------------------------------------

sa ovim se apsolutno slazem.
i upravo zbog toga nisam je stavljala kod sebe u krevet(možda dva-tri puta za dva meseca koliko je sve to trajalo), i upravo zbog toga nisam je vodila sa sobom na posao, nego je kao i prije ostajala jedno pola sata sama u kuci ujutro prije skole prije nego je deda pokupi.(s njom sam bila na telefonu za to vreme koliko je ona htela.)

i na kraju možda se ja nisam bas najbolje izrazila u prvom postu, ali kompletno pogresnu osobu si optuzila da ignorise probleme.ako se neko suocava sa problemima oci u oci onda sam to definitivno ja.

vestice

za mene je ovo u najmanju ruku smesno, ne želim da vredjam nikoga.da je i tačno ti ljudi su toliko u manjini da verujem to nije slučaj sa mojom cerkom. o onim snovima koji se sanjaju otvorenih ocima,ako mislis na njih nije u ovoj temi reč.
_____________________________________________

Sasvim nebitno šta je za tebe smijesno a šta ne, i koliki je procenat ljudi koji imaju moc predskazanja u snovima, tvoja prvobitna konstatacija nije tacna samim tim sto takvi ljudi postoje, pa koliko god da ih je. Tvoja cerka ne mora da bude jedna od tih - pricam generalno. Ne znam na šta mislis kad kažeš „sanjaju otvorenih ociju”, možda na vidovitost? Ne, nisam mislila na to, mislila sam bas na konkretne snove. Moja baba npr. nije vidovita žena, ali preko svojih snova ona već unapred zna kad se nekome u porodici ili njoj sprema neka velika prekretnica, radost, tuga, nebitno.

tata je realno 99% svako vece prisutan u kuci dok ona spava,tako da je sansa daleko na strani da će tata biti tu ako bi se ne daj boze nešto dogodi.
ali ovde nije uopste u pitanju da li je tata tu, već ocigledno je njoj bilo potrebno uverenje da je tata tu kad joj treba pomoć.
________________________________________

Nisi shvatila moju poentu. Tata jeste sada tu, ali neće joj tata čitav zivot drzati svijecu. Ona se možda sada ne boji jer je prihvatila tu pricu bas kao sto si ti prihvatila ono sto ti je doktor rekao. Isto kao sto si ti mislila da doktori znaju sve o svi bolestima, isto tako ona sada vidi svoga tatu - kao Supermena, jer joj je tako predstvaljen. Misli da je tata svemoguć, a to je pogresno.

ne rece kako si se izborila sa svojom fobijom.nisi valjda posecivala babe koje predlazes gore.osim toga sama kažeš da ti je trebalo 17 godina.šta mislis u čega bi se pretvorio strah moje cerke da je cekala do 17?
-------------------------------------------------------------
Ne rekoh li da sam se sama suocila sa strahom? A to valjda iskljucuje drugo lice. A suocila sam se direktno da direktnije nije moglo. Strah se jedino tako pobjedjuje. Moras sam sebe da ubijedis da je strah iracionalan. Konkretno, ja sam se borila sa 2 razlicita straha. Napolju sam uvijek imala osjecaj da me neko prati, a pogotovo nocu. Nebitno da li sam bila sama ili sa roditeljima, ja bih se stalno okretala iza sebe i provjeravala. Nocu, a pogotovo još ako sam sama bila, trcala bih da sto prije stignem kuci. E i sad zamisli nekoga sa ogromnim nagonom da se svaka 3 sekunda okrece iza sebe, kako nocu, sam normalnim hodom ide i forsira se da to ne radi. To nije ni malo lako jer ja znam koliko sam puta htjela da potrcim, da se okrenem i kako mi je srce lupalo. I tako, iz dana u dan, postajalo je sve lakse i lakse dok moj mozak nije konacno shvatio da mogu normalno da hodam nocu ulicom. Treba biti obazriv ali ne i paranoican.

Druga vrsta straha, opet vezana za mrak i to u sopstvenoj kuci. Znaš kako je izgledao moj put od WC-a npr do moje sobe kad krenem na spavanje a zadnja sam i treba da pogasim svjetla. Prvo odem upalim svjetlo u hodniku, pa se vratim ugasim u WC-u. Onda upalim u sobi, pa ugasim u hodniku. E onda kad ugasim svjetlo u sobi onda se u dva skoka nađemna krevetu... To zvuci pomalo smijesno, i meni sada sa ovog stanovista, ali to je psihicka tortura za osobu koja to dozivljava i prezivljava. E pa isto ko i sa prvim strahom, samo direktno suocavanje ga je na kraju otklonilo. Znaci ugasim svjetlo u WC i po mraku idem do sobe, laganim koracima. I vremenom, mozak je skontao da mi ne prijeti bas opasnost u mraku.

vestice

Ocigledno da smo na mnogo razlicitim talasnim duzinama pa mi je malo i zao sto sam uopste trosila vrijeme da ti i odgovaram.

Mexico
(Trust Nobody)
08. jun 2010. u 19.04
Od čega vasem detetu toliki strahovi... ? S kim se druzi preko dana i koje igre se igraju,šta gleda na TV najcesce,da li se svadjate pred njim,jel igra neke strasne igrice itd.Postoje razni faktori koji mogu uticati na takvo ponasanje.Sumnjam da se to pojavilo tek tako samo od sebe.Razmisli dobro !!

Sve najbolje...
***********************
dijelim mishljenje sa Mexicom, mada može biti i genetski

neko je gore rekao da dijete ubacite sa vama u krevet, dok ga strahovi ne prodju

nije prica sa supermtatom slučajno imala efekta.
evo ti metodu koju stalno preporucujem i ima efekta;

prvo,
ako se djete probudi i imalo je ruzan san,upali svjetlo i polako trazi da ti isprica svaki detalj da tako sebi olaksa i podjeli sa nekim...

drugo,
svaki dan po pola sata lezi sa djetetom i obgrli ga,pricaj kako je dobro,pametno,koliko ga volis i da si ti uvjek tu da ga zasititis.
to je doba kad djete osjeca da zivot nije stalno bajka i trazi od roditelja potvrdu da su tu za njega i uz njega.
zapamti,svaki dan po pola sata..nije mnogo zar ne..a rezultate ćeš viditi odmah.
na taj način,djete redovno dobija potvrdu sigurnosti,ljubavi i osjeca se hrabrije.
sjecam se da sam ovu nasu metodu spomenula pred amerikancima na casu o djeci i jedan od psihologa me zaustavio na vratima da pita iz koje sam zemlje i da mu se ova vjezba jako svidja.bio je odusevljen...a mi smo je koristili kod djece istraumirane u ratu i sa nocnim morama.