Вицеконзул Тодор Станковић упутио је 8.септембра 1891. године министру иностраних послова М.Кр.Ђорђевићу извештај са путовања по Космету. Наводећи како је посетио Самодрежу, село око пет километара удаљено од главног пута Приштина – Вучитрн, Станковић је забележио:

„Кад смо тамо стигли, нађосмо тамо све саме Арнауте а нигде ниједног Србина. На питање има ли у овом селу која српска кућа, одговорише Арнаути да има само четири српске куће.

Наредих једном заптији (жандарму) да позове једног домаћина од оне четири српске куће да ми покаже место цркве Самодреже. Оде жандарм и кроз неколико минута дође са Живом Лазаревићем, Србином из истог села коме кућа беше на крају села.

Жива, човек око 50-60 година старости, у оделу подераном и састављеном све од самих крпа, које се држаше на по једном кончићу, приђе к мени и пошто се поздрависмо питах га овим речима:

- Је ли, брате, где је црква Самодрежа?

- Е мој господине, нема цркве Самодреже, она је негда постојала а сада је од ње начињена воденица, но хајде да ти је покажем – рече Жива.

Идући тако путем ка цркви Самодрежи, полагано питах Живу овим речима:

- Како живите овде међу овим Арнаутима?

- Само што смо живи, али оваквог живота боље да га није – одговори Жива.

Тако у разговору са Живом дођосмо до чувене цркве Самодреже, од које се сада држи само један зид у дебљини један и по а у висини само један метар, преко кога тече вода у воденици, која је направљена од камена исте а испод саме цркве. Свуда по селу расејано је тесано камење са цркве Самодреже и нема онде арнаутске куће која није подзидана каменом скинутим са цркве Самодреже.

Поред црквеног зида прокопала је вода једну јаругу у дужини 35 а у дубини два и по метра, у којој се на један и по до два и по метра у земљи на десној обали исте јаруге види врло много костију одраслих људи, а ни једне дечје. Кости ове показују да није сваки гроб засебан, јер се кости више људи налази на једном месту. А преко тих гробова поређано је тесано камење и по свој прилици, гробови се простиру још даље преко којих су сада засејане њиве.

Ја као насигурно држим да су онде закопани српски јунаци који су у Косовској борби изгинули…”

Тодор Станковић, одломак из књиге Бранка Перуничића „Писма српских конзула из Приштине 1890-1900″

Конзул у Приштини Светислав Симић, познат као потоњи оснивач ”Српског књижевног гласника„, извештава Владу како су зулуми Арбанаса над Србима слични злочинима Курда над Јерменима и захтева енергичну акцију да се спречи таква судбина. Препоручује ”Црну књигу„ којом би се о злочинима обавестио свет, али и – војну акцију. Макар и упућивање само једне чете ”да вежба на граници„. То би ”произвело јак утисак, јер међу Арбанасима на Косову влада велики страх од Србије„.

Одломак из исте књиге

Последња реченица је универзална и важи и дан-данас.
”