„Ми престајемо да се чудимо и забављамо, ми у последњем часу саопштавамо нашу спознају свима Србима-Србијанцима: није ово више ни заблуда ни дечја болест, а није сасвим ни средњевековни верски занос и мрак – пред нама је најтежи случај политичког лудила двадесетог века: хрвацко питање! Зато, отворите добро очи, успавани и обманути Срби! Од поспаности једног народа до његовог пораза није далек пут”

Године 1940. Љубомир Мицић је стигао у Београд и покренуо часопис Србијанство, у коме је објавио Манифест србијанства, значајно и до данас непрочитано дело. Цветковићевско-мачековска (дакле, криптохрватска) цензура забранила је и часопис и манифест. У њему је, урби ет орби, Мицић завештајно указао на србијанство једини лек за болест југословенства

...„као свесрпски народни полет и покрет,
србијанство као жива сила опште народне и државне обнове, србијанство као носилац српског законског поретка и уставне народне владавине,
србијанство као уносилац српског реда и српске светлости у тројствени видовдански, и доцнији југословенски мрак и неред,
србијанство као свесрпски дух, као стара основа новог и будућег политичког преображаја,
србијанство као недвосмислена национална мисао, као школа грађанске свести и дужности,
србијанство као неумољив бранилац међуљуцке правде и српске државне мисли, једине у једној земљи,
србијанство као најмоћнија брана против рушилачке поплаве разједињења, пошто ниједна здрава краљевина (монархија) не може да буде федеративна држава,
србијанство као свемоћан лек против федералистичког, фашистичког и комунистичког месечарства, а политички носилац ове мешавине данас је повлашћено хрвацство, што одувек у српском народу значи туђинство,
србијанство као српска самоодбрана, као коначни политички правац и облик, као једино праведно решење засновано на историској стварности, а изражено у великим духовним подвизима, у великим војничким победама, и у сувише великим жртвама српскога народа,
србијанство као заштитник свих вера, поред српско-православне као државотворне и националне вере, или као разводник свих туђинских цркава од државе,
србијанство као носилац опште народне воље, као бранилац свих сталежа, свих друштвених слојева, свих грађанских, али нерушилачких слобода,
србијанство као једини пуноважни спољашњи чинилац и унутрашњи делотворац, као неумољиви господар свеукупне државне управе, односно чувар њене савршене исправности и чистоте,
србијанство као штит против свачијег спољашњег притиска, као убојито копље против сваког унутрашњег и покрајинског надметања са Србијом, србијанством или Србима уопште, србијанство као непробојни оклоп од челика против сваковрсног насртања, под именом равноправности, на српску државну творевину, на њезине творце или претставнике, против вештачког стварања нових народности, против беспримерног лудовања Србомрзилаца,

србијанство као народна жижа и државотворна матица свих балканских и свих средњоевропских Срба, такозваних Словена,
србијанство као једини и најмоћнији чувар јединствености српског многоименог народа и његове савремене државне творевине, која је, од победе до данас, на мртвом колосеку само зато што није на српском колосеку,
србијанство као извор и утока законодавне и увек одговорне управне власти,
србијанство као врховни закон земаљски!

Без србијанства се никада није могло,
без србијанства се ни данас не може!
У то име, и во имја зенитизма:
Сви Су Срби Србијанци!”

Мицићева основна теза је:
„У целој прошлости српској, србијанство је било најздравија основа моралног, друштвеног, просветног и општег уређења српског.
И не само то: србијанство, вечни пламен српски, грејало је груди свију Срба увек једном ватром (…) србијанство је потстрекавало све Србе на најљуцкије самопрегоре, на највећа човечанска дела, на надљуцка јунаштва, на највитешкије подвиге.
И кадгод је поклекло србијанство као политичка мисао и културни смисао, поклекао је и цео народ српски. (…)
Дакле, духовни домет србијанства одувек је био већи од домета српске политичке моћи.
Зато, угасимо ли у грудима српским пламен србијанства, угасили смо једном великом народу пламен свих полета, угасили смо Србима чак и пламен живота.
Јер, не заборавимо: србијанство је својом верском трпељивошћу (што уосталом значи и слабост, јер вековима бити у ставу искључиве самоодбране према борбеној, политичкој и непријатељској католичкој цркви: еццлесиа милитанс, није никаква савремена а ни корисна врлина!),

србијанство својим вансталешким друштвеним устројством, својом политичком вештином и слободоумном напредношћу, својим песничким и војничким генијем – а нарочито својом самородном народном владавином, друштвеном и политичком, било оном у прехришћанско доба или оном у краљ-Петровој Србији – не заборавимо да је то и такво србијанство, слободно и мушко, дало српски културни и национални печат целом Балкану.
То и такво србијанство било је претеча и данашњем разнородном и разноименом ’социализму’ у свету”.

Улога србијанства је универзална. То значи, по Мицићу, да се мора родити Нова Србија, без обзира на мржњу инфериорних од Еуропејаца до њихових имитатора, Хрвата. „А нова Србија мора да васкрсне; већа и моћнија од Југославије, нова Србија мора да буде, створена због среће Балкана и радости Европе, у име човечанства и зенитизма ради”.

Ovaj manifest i još niz tekstova slične vrste objavljeni su u zborniku „Daj nam Bože municije” (naslov je dat po srpkoj molitvi iz 1915), izdanje Katene Mundi, Beograd,2013
http://tinyurl.com/pgztbd4