Пре убиства Г.С. Шћербина?

Бураз,зољом отвараш врата од шпајза ?
Kao pripadnik mladje generacije Srba, teško kontam ovakve konstatacije.
Nije moja sfera interesovanja, pokusah da pomognem guglanjem, najbolje sto mogu. Toliko.

http://www.scribd.com/doc/18282936/IS-Jastrebov-Podaci-Za-Istoriju-Srpske-Crkve
Iz moje zbirke knjiga, možda će nekome koristiti.

P.S. Jagic kod mene nije na ceni;
P.P.S.„Sarcel” je jedna druga osoba...

Izgleda da je bar deo knjige, ako ne celu, Jastrebova o Staroj Srbiji štampala Srpska Kraljevska akademija

Ястребов И. С. Стара Сербія и Албанія. Путевыя записки // Споменик СКА. XLI, други разред. Београд, 1904.

Našla sam to u radu Slavenka Terzića prevedenom na bugarski i objavljenom na promakedonija , pominje se još jedan konzul uz Jastrebova,Lisečev, i da je ruski konzulat imao prekid rada nekoliko godina.

Огромный корпус исторических материалов о сербском наследии Косово и Метохии содержит книга Ивана Степановича Ястребова «Старая Сербия и Албания», опубликованная в серии «Памятники Сербской королевской академии» в 1904 г. [22]

И.С. Ястребов (1839-1894) много лет был российским вице-консулом и консулом в Призрене (консульство было открыто в мае 1866 г.) и в Скадаре, и он изъездил эти области вдоль и поперек. В начале 1870 г. Ястребов вступил в должность вице-консула в Призрене и занимал ее до конца 1874 г. На смену ему пришел Лисевич, но лишь до мая 1875 г., когда российское консульство было закрыто. Консульство вновь открылось в 1879 г., и И.С. Ястребов вернулся в Призрен уже на должность консула. В сентябре 1880 г. Он перешел на должность консула в Янине, а в начале марта 1881 г. стал генеральным консулом в Салониках, оставаясь им вплоть до своей смерти 20 января 1894 г.
http://www.promacedonia.org/id4/id_07.htm

IMA PDF DA SE SKINE!!!!
http://starieknigi.info/Knigi/JA/Yastrebov_I_S_Stara_Serbiya_i_Albaniya_1904.pdf

http://tinyurl.com/q2b6bn 5

Pre toga je bilo rusko huškanje da započenom rat sa Turcima 1876., a 1878., kad smo oslobodili od Turaka Niš,Vranje,Kuršumliju i istočne srane, ispostavilo se da su Rusi već dogovorili i sa Austrijancima i sa Turcima da od naših teritorija prave svoje kolonije i ustupaju Bosnu za austrijsku koloniju.

Треба проверити тог Седавиног Лисечева, ев. Бјељајева, обавезно Тухолку (он је ваљда имао аферу у вези Дечана) и та наша презимена Мисевић и Аћимовић.

Са линка о призренској библиотеци:

На Јастребова, великог дародавца библиотеке Призренске богословије, угледали су се и потоњи руски конзули, Лисевич, Бјељајев, Аћимовић и Тухолка. Њихов пример следили су и други појединци и институције.
По одласку Јастребова Руски конзулат у Призрену је затворен до 1875. године када за конзула долази Теодосије Мисевић. Јастребов се у Призрен враћа 1879. године.
http://tinyurl.com/nookchs
Много мутно?

Очекуваната помош од руската армија изостанала. Пред крајот од војната одново било направено радикално свртување на руската позиција спрема Македонија и македонското прашање. Русија се откажа од солуцијата создавање автономна македонска државност и се определила за голема бугарска држава [27] од Бугарија и Тракија (чие што создавање од руската привремена окупациска управа било во тек) и со вклучување и на Македонија [28], (попрецизно, најголемиот нејзин дел)
http://tinyurl.com/m9zocfg

Šta sam pogrešila, budi precizan, ne razumem ovakve duge rečenice

:)
:)
:)
:)
:)
:)
:)

Године 1871. за време валије призренског вилајета Сафет-паше, би решено да се отпочне издавати један званичан вилајетски орган, под називом „Призрен”, који би поред турског текста био штампан с друге стране и српским. Стога је Сафет-паша тражио једно лице које ће турски текст преводити на српски језик и уједно уређивати га.

На предлог неколицине призренских Срба, Сафет-паша сагласи се, да за тај посао узме Тодора П. Станковића, и одредио му је за тај рад плату од 800 гроша месечно. Кад је тадашњи мутесариф нишки Абдураман-паша. добио горње наређење од валије, одмах је одговорио да Тодор П. Станковић није спососбан за тај посао, па је у исто време препоручио наместо њега неког Бугарина из Рушчука чини ми се да се звао Јованча. А кад је овај предлог нишког паше Сафет-паша показао Србима, ови му одговорише, да никако не треба позивати за уредника и преводиоца човека из Рушчука, пошто ће он сасвим природно, тај лист преводити с турског на бугарски језик.

Пошто пак бугарским у целом пространом Призренском вилајету нити ко говори, нити га разуме, те нема смисла ни издавати га тим језиком - то су из тог разлога, Призренци поново замолили Сафет-пашу да узме преводиоца Станковића. Тек сам много доцније сазнао да, уколико су сами Призренци дејствовали да се за уредника не доведе Бугарин, утолико више дејствовао је тадашњи руски консул у Призрену г.Јастербов.

Nije pisalo, uzela sam sajta koji o Prizrenskoj istoriji govori.