nisam ni verovao da će doći trenutak da mi minusi budu ovako dragi))

Bašta bez cveća

Pravog negovanog cveća imala je svako domaćinstvo u kraju. To je bilo nezvanično takmičenje naših mama i sestara ko ima lepše cvećem uređenije dvorište. Zato tu lopta nije trebalo da padne a da se trči i gazi preko toga nije smelo ni da se pomisli. Mi nismo gajili nešto bogatu baštu jer ni ogradu nismo imali sa dve strane ali smo jednom rešili da je sredimo. Sestre su nekako nabavile cveće za sadnice pa je počela radna akcija riljanja, sitnjenja mekane zemlje grabuljom pa pažljivo zasađivanja. Na kraju smo sve to dozirano zalili vodom, izmakli se na propisnu daljinu uživajući u pogledu. Naše su radove pratila deca iz susedstva ali i par njih iz drugih ulica koji su čuli za poduhvat diveći se zajedno sa nama. Radovali smo se jutru. Nadali napretku naše bašte sa puno raznorodnih i raznobojnih cvetova ‘visibake’, ’zevalice’, ljubičice, petonije, lale, zuumbuli, ruže…
Ma sve! Zemlja je trebalo samo da primi i da se veže sa novozasađenim biljkama, da bi posao bio uspešno okončan. Kad smo se sutradan rano ujutro probudili još neumiveni istrčali smo napolje a imali smo šta i da vidimo. Sva je bašta bila razrovana a skoro svo zasađeno cveće od juče je nestalo? Ostalo je samo ono staro što se nije moglo isčupati i
neka šarena trava sa strane koja lopovima nije bila zanimljiva. Neko nas je gadno pokrao preko noći. Kakav smo užas sa neverovatnim razočaranjem doživeli.
-Pa zašto?
-Ko je to mogao da uradi?
-Dal’ je moguće da je i to deo‘ratnih igara’ koje su započele u kraju?
Neverica. Obilazili smo okolo, zavirivali u tuđe avlije, raspitivali se ali ništa nismo saznali. A kako je bajna naša baštica trebala da bude. Neko nam je isčupao i ukrao ne samo cvetove iz nje već i sve te raznobojne mirise koje šire nozdrve i zenice dok ih gledate unoseći spokojstvo u dušu.Veru da je svet lep. Čupajuci njih iz vlažne zemlje
isčupao je deo slatke muke kojom smo se ponosili dok smo prali prljave šake od zemlje. Ništa više za nas nije bilo kao pre tog događaja. Sumnja se uvukla u dečije glavice da su
to preko noći uradila deca iz susedne ulice. Potajno smo podozrivo pratili šta se priča okolo, posebno kod onih devojčica koja su znale za naše radove.
„Zar postoje takvi ljudi,takva deca”?
Prezreo sam nepoznate lopove od tada i sve sitne šićardžije uopšte koji mogu da uživaju u tuđoj nesreći. Baštu nikad nismo obnovili na taj način jer nam je ukradena nada da nešto lepo što sam stvoriš može bezbedno zauvek ostati tvoje.

Polako bolan, nismo još stigli od 'samiški'do teških krađa))

Jedna krađa na koju sam bio dugo ponosan desila se u vojsci.
Desetar iz okoline Pančeva nas povede u magacin da kao mladi vojnici zamenimo štogod od pvobitne opreme koja je bila nasumice odabrana.
Usput nam da zadatak:
Ajde vi BeograDŽani,vi ste kao neki mangupi pa ukradite jednu košulju, treba mi za razduženje.Oslobodiću darodavca 'požarstva' i dežurstva jednu smenu!
Svi u glas povikaše da je to najmanji problem jer su očekivali rafove i 'samoposlugu'.
Avaj((
Kad smo stigli čekala su nas dva vojnika na prozorčetu od metar sa metar!
Znači dodješ daš svoju košulju i dobiješ drugu , veću ili manju i pali.
Svi su potonuli jer je krađa bila nemoguća!
Skoro.
Kad se pojavila mala gužvica u smislu 'daj ovu vrati onu' 'šulju'
ja se sklonim sa strane skinem svoju i dam je ortaku da je skemba.
Priđem prvi u red kad nije bilo izdavača opreme onako go do pojasa i čekam.
Dolazi već zajapureni i znojav razvodnik zadužen za odecu na prozorče pogleda me pa upitno otvori oči?
-Pa de je ta 42 za mene? ja kao nervozan))čekam već kolko...
Šta ti nemaš? Nisam ti dao?
„A šta misliš dal' imam? uhvatim se za ja sike))
Dobro dobro ...42 viče kolegi i donosi glanc novu plavu košulju!.!
Završi se ubrzo razmena i...
Vraćamo se mi u stroju ka četi a vodnik razočaran jer nije rešio problem pred razduženje i zvoca:
- E vi ste mi neki šatro lopovi, BeograDŽani...nema vas nigde ccccc!
Moj ortak se smeje a ja priđem i dam mu bez reči.
-K kakko? pa kako si uspeo...nije se moglo? Kaži.
”Rećiću ti jednog dana kad doDŽeš u Beograd„
Kažem i zacenim se od smeha kao i ostali u stroju))))))))))))))

p.s
A vama neću da više pričam ništa o Trstu i Yugoeksportu
dok mi ne popravite one minuse)))))
”

Kriska , dobro pevas ,imaš dobre noge ali nisi u pravu kad uzimas pravdu u svoje ruke!
Ni ta prodavacica nije zasluzila da se istresas na nju jer niti je znala za crve niti može da menja pravila prodavnice.
Svemu je uzrokovala nervoza jer kolac nije gotov a gosti na pragu.
Malo dobre volje i smirenosti da je bilo pa da si pred njom otvorila novi griz i proverila da je bez crva pa osmeh i cao))

p.s
ae popravljajte onaj jedan preostali minus
'da nastavim sa lopovlukom))
ne mogu da gazim lopovsku reč!

Uzimati stvar na očigled bez odobrenja se zove otimačina ili razbojništvo. E sad to je mnogo teška reč u odnosu na vrednost ukradenog i okolnosti da si bila oštećena i da si ponudila dogovor.
Sve u svemu nemoj više tako))
Ako si imala račun trebalo bi da dobiješ novac nazad ali šta znači trebalo bi? u zemlji Srbiji koja je na „godišnjem odmoru”))
Izbegavaj stresne situacije samo zbog malog pak.griza i sitnica...
zameniš artikal i kažeš da su im u radnji između ostalog loši i:
- ma 'griz(i)' jaja'...(dramska pauza)...su vam pokvareni bre!
Poniziš ih kulturiška i okreš se rasterećena sa osmehom)))))))))))
a oni nek se češu.

p.s
ma znam bre ..računao sam na tvoj+

U velikom sam zaostatku sa praćenjem teme jer sam bio 'bizi' danas((

Da odma pohvalim mamu u vezi tatinog pevanja!

Ja sam moju decu svako jutro budio sa operskim tihim glasom:
-Ustajanje dečice..ustajanjeeeee deeeeecooooooooooooooooooooo00000ooo!
5-6 puta tako, pa ponovo))))))9
pa cmakanje
pa da sačekam ono
-još pet minuta...
pa puter med i mleko...(ogadilo im)))

dan danas me deca zovu Tajka. Najbolji sam tata na svetu!
Kad sam shvatio da ne mogu da budem naj. sportista...naj književnik...naj ovo naj ono onda sam rešio postao NAJ TATA!

+*sa strane volim...i sa druge strane isto
misim voleo sam i sad isto volem sa svih strana...ali...
a juruuuuuuuuuuuuuu me...straota i bruka))))))))))))))))))))))

Pošto smo još oko očeva i oca i dok ne krene neka krađa da vam kopiram i ovaj deo moje pisanije jer...jer jer
nisam Popaj ali ali sam udarao kao on svojevremeno))
Šalim se ...volim da me čitaju a ('dok me ne prošitaju'))
...
Tata MILOMIR se rano upokojio u svojoj 67 moj godini preselivši svoje kosti na groblje Orlovača. Jetra se mučila sa ‘mešavinama’ vina i rakije koje je pravio na svom placu kao i njegov Wargburg sa izmešanim gorivom a srce nije izdržalo neprekidnu trku (frku) za boljim životom. Obiđem ga svake godine i svojom suzom obrišem njegovu sliku na grobu iz vremena kad je bio švalerski lep i u punoj snazi. Pričam mu da me nikad nije puno bolelo njegovo udaranje već pomanjkanje očinske ljubavi i da razumem njegovo nasleđeno neznanje u odnosu sa nama dečurlijom. Ta ‘falinka’ u načinu njegovog vaspitanja svoje dece me je baš i navela da svojoj deci dam svu pažnju ovog sveta ili što reče *Raša Popov:
„srce o lubenice slobodnog vremena!”
A imao sam i imam puno, puno vremena i osmeha za njih. Oni su sad samostalni kažem mu i već bolji od nas roditelja što smatram velikim uspehom našeg prezimena. Popijem po‘običaju‘ sa njim’ po jednu rakiju od koje se nije razdvajao za života, ispričam mu tekuće novitete u familiji plus jedan najnoviji obavezni ‘crni humor’ tipa:
- ne bih da te zadržavam više,
sa smeškom se prekrstim, poljubim sliku na mermru i oprostim.