„Ne znam da li gresim ali zaista je čudno da ti Unprofor vojnici jesu tamo stajali i sve to gledali ”

To im je i bio posao da gledaju i da se ne mesaju.
Gde je bio Unprofor u vreme Oluje u Dvoru na Uni, gledali su kako
se streljaju civili i imali čak i naredbu da se ne mesaju.
Kada je Beograd u Jauaru 1992 dao saglasnost za dolazak UN, rekao sam
samo ovo je THE END, zbogom seljacine nema vise hebacine ode Mara preko okeana.

UNPROFOR je bila jedna od zaracenih strana u ratu iskljucivo protiv Srba. Svaku srpsku ofanzivu su zaustavljali bombardovanjem, u Bihacu, Gorazdu I Sarajevu nekoliko puta. Oni su imali naredbu da paze na Vojsku RS a ne da stite civile tako da je ta njihova uloga jasna kao dan.

Оно што се заташкава јесте - да је улазак српских снага у Сребреницу без борбе - био резултат договора: Сребреница за Вогошћу. Можда је ту и била клопка - да се добије скандал, који би за почетак замаглио ОЛУЈУ.

Nakon što smo zaključili da je ovo jedini put i način, naš razgovor je tekao lagano poput tihe vode.

Složili smo se tom prilikom i dogovorili da neprestano naglašavamo kako Bosna i Hercegovina i bilo koji grad u njoj ne može biti više „naš” nego „vaš”. Bili smo iskreni i kada je riječ o politici i o takozvanim teškim političkim pitanjima, pa smo imali hrabrosti reći jedan drugome koja bi Bosna i Hercegovina bila neupitna. I lako smo se složili da bi to bila samo ona u kojoj su neupitne i Republika Srpska i Federacija Bosne i Hercegovine, u kojoj je svakom živom čovjeku zagarantovana sloboda, ljudska prava, ispovijedanje vjere i čuvanje dostojanstva drugome kao samome sebi.

Saglasili smo se i u vezi s onim što nas sve boli. Dogovarali smo se da obiđemo naša najveća stratišta Gradinu – Jasenovac, Srebrenicu, Prebilovce, Kazane, Bradinu, samo nas dvojica, kao ljudi, ne pred kamerama, nego pred Bogom i žrtvama. U celom našem iskrenom i ljudskom razgovoru preovladavalo je osećanje slobode i razumijevanja onog drugog

Saglasili smo se i u vezi s onim što nas sve boli. Dogovarali smo se da obiđemo naša najveća stratišta Gradinu – Jasenovac, Srebrenicu, Prebilovce, Kazane, Bradinu, samo nas dvojica, kao ljudi, ne pred kamerama, nego pred Bogom i žrtvama. U cijelom našem
iskrenom i ljudskom razgovoru preovladavalo je osjećanje slobode i razumijevanja onog drugog. Rekao sam reisu da znam kako su on i njegov brat hodža u ratu iskusili tamnicu i stradanje u pravom smislu te riječi. Rekao sam mu i da smo moj brat sveštenik i ja takođe direktno iskusili bol, kroz ranjavanje i razne druge muke.

Ni reisu ni meni niko ne može da spočitava nekakav nedostatak rodoljublja; da, bili smo tu obojica, sve vrijeme rata. Bili smo tu i trajno ćemo ostati vezani za svoju zemlju, čak i onda kada se dogodi da neko od nas nije stalno fizički tu. Jer nemamo drugu zemlju. Naš osjećaj patriotizma odnosi se na jednu i istu zemlju, Bosnu i Hercegovinu, onu za koju mnogi sa strane kažu da je najčudnija po tome što je njeni građani ne vole. Saglasili smo se onomad da je upravo to ono što želimo da promijenimo iz korijena.

Saglasili smo se i u vezi s tim da u zajednicama u kojima služimo ima mnogo ekstremnih pojedinaca i grupa koje mogu razumjeti sve osim ljudskosti i poštovanja. To su oni koji pretenduju da znaju šta misli i želi Bog. To su oni koji prisvajaju Boga. To su oni koji ubijaju u ime Božije. Saglasili smo se da se nećemo bojati. Otvaranjem dijaloga započećemo liječenje onoga što je bolesno u nama, ali ćemo još više i prije pospješiti ono što zdravo, a toga ima i te kako mnogo.

Ni reisu ni meni niko ne može da spočitava nekakav nedostatak rodoljublja; da, bili smo tu obojica, sve vreme rata. Bili smo tu i trajno ćemo ostati vezani za svoju zemlju, čak i onda kada se dogodi da neko od nas nije stalno fizički tu. Jer nemamo drugu zemlju

Naši ljudi, opet smo se složili, bilo da su Srbi pravoslavci ili Bošnjaci muslimani, prije svega žele život, dobro i mir. Vole da rade, vole da imaju, vole da pjevaju, vole da dijele dobro jedni s drugima. Nema kraja tome koliko dobrih osobina ima ovaj narod. Otuda i čudi kako ne uspijevamo da nađemo načina da spriječimo ovu vatru zla u nama i među nama.

Saglasili smo se tada i da ćemo pozvati sve ljude dobre volje da nam se u ovom našem poslu pridruže: intelektualce, istoričare, teologe, sociologe, filosofe, pravnike, politikologe i tako redom, ne bježeći ni od jednog bolnog pitanja, budući vazda i u svakom trenutku spremni da čujemo kritiku i da promijenimo i primijenimo sve što je neophodno.

Riječju, razumjeli smo se.

Je li to zaista tako teško?

Једино што је утвбрђено јесте да је Диверзантски вод стрељао, по налогу НЕКОГ ОФИЦИРА !!? који никад није идентификован. Дакле - неки официр се сетио: стрељајте 8000 људи (по муслиманским изворима) и вод од 10 војника сео и пострељао? У воду у том тренутку није било официра, а нисам сигуран ни да Југослав Петрушевић (који је био у болници) има официрски чин?

Све наводи на то да је француска обавештајна служба наложила Ердемовићу и дружини да нешто мало пострељају, обзиром да су сви они већином били везани за њу. Ту се прича и о некаквом наградном злату, које после није праведно подељено.