Zvala sam skolu da zakazem razgovor sa uciteljicom, pa ocekujem povratni poziv da mi jave termin.
Inače, ja sam već nešto i napomenula uciteljici, bas onaj dan kada je cerki nasla drugarice iz treceg r. ali putem onog dnevnika koji kruzi od ucitelja do roditelja. Zahvalila sam joj se na učinjenom gestu i još napisala da dete već duže vreme tuguje jer još uvek nije nasla drugare u novoj skoli. Odgovorila je „I'm glad to help! :)” Inače ona je u toj novoj skoli 4 meseca. Možda to i ne zvuci puno, kad se uzmu u obzir raspust, praznici i vikendi, ali ipak ona tamo boravi punih 6h svaki dan. Zamišljam je kako kao neki zatvorenik seta sama u tom skolskom dvoristu. Mada, bilo je hladno, sigurno su vise vremena provodili unutra.
U skolu odlazi skolskim autobusom, u putu tamo i ovamo oko sat vremena, sreća tu ima neko malog Taylor-a, prvi razred. Još jednu stariju devojcicu je čak ucila srpski, pa me ta mala pozdravila sa „Zdravoo!” Te se ja nadjoh u cudu... ova nasa? :) Ali čim dodje u skolu ostaje sama sa sobom.
Moj muž misli da je problem Kanada. Kaže da taj problem ne bi postojao da je ona u Srbiji. Da se deca jednostavno ne kapiraju. Možda u tome ima samo malo istine. I da, ta deca se poznaju još od jk, ona je em nova em Serbian :) ma ne može to drugo biti problem, pa bar ovde ima svakojakog naroda i narodnosti.

Što se tiče vannastavnih aktivnosti i našeg drustvenog zivota, mogu reći da je vrlo bogat. Idemo redovno u crkvu :), srpsku skolu, folklor i iz tog drustva ima dosta dece sa kojom se igra. Dodju kod nas, idemo na rođendane, a što se te dece tiče izdvojila bih jednog decaka godinu starijeg koji obozava moju cerku, kao i ona nega. K'o brat i sestra! Dodje kod nas, odemo kod njih, a kada nisu zajedno zivkaju se telefonom i igraju interaktivne igrice na kompu. Negde su i slični po naravi. On je jako hiperaktivan decak, voli robote, maceve, heroje... ali eto u njoj je nasao druga. On ne prica srpski, mama mu je Kanadjanka, ali imaju odličnu komunikaciju na engleskom. Znaci jezik nije problem! Samo ova skola koja procentualno njoj uzima mnogo vise vremena nego sve ostale aktivnosti i druzenja pa je zato i važno.
Što se tiče mog nekog angazovanja na tom polju, stvarno je teško uspostaviti bilo kakve veze, jer kao sto napisah, odlazi busom, ja ni tu decu ne poznajem a kamo li roditelje. Gledaću da se ukljucm vise u te neke volonterske poslove. Dobila je pozivnicu za dva ili tri rođendana, čak i mladja cerka u jk, ocigledno ovde pozivaju sve, ali sam isto primetila da ne idu svi. Nisam bila u mogućnosti da je posaljem, a morala sam, ocigledno.

I da, ovde nije lako menjati skolu, imaju striktnu politiku u vezi school boundaries. A i ne bih to radila.

Gala, u vezi njene „odlutanosti”. Znaš kako bih to objasnila, znaš kada ljudi u sali npr. umetnike okarakterisu sa -ma umetnici su malo caknuti, oni su drugaciji... E ona kao da ima tog umetnickog u sebi. Npr. ona će u sred igre zapevati neku, onako teatralno, operski, ona se u srtvari igra, ispoljava neke emocije i raspoloženja, ne razmišljajuci kako će drugi to da vide i shvate. Neka ozbiljnija deca to proprate bez ikakve reakcije, možda se malo zbune. Ja je opomenem da se stalozi i da radi sto i ostali, međutim u sustini, osecam se kao g* jer ja ne želim da ona bude tako ozbiljna. Ta njena specificnost je ono sto najviše volim kod nje i bas iz tog razloga već duže vreme tražim neke dramske sekcije za nju.

Kad je Teodora napisala:
-------------------------------------------------------------
Svi se s njim igraju dok ne shvate da njegova igra nije igra koju oni vole... On je sav „van ovog sveta” a deca to ne razumeju.
------------------------------------------------------
Ubola je srz! E tako i kod nas.

sanduche2010, ne može, imaju samo dva druga razreda, od kojih je drugi split class u koji se ona ne uklapa akademski.

Zvala me je uciteljca danas da razgovaramo. U sustini, nije tako crno kao sto izgleda. Objasnila mi je da u razredu od samo 7 devojcica 5 igra u skipping timu (preskakanje kanapa) a sesta igra fudbal sa decacima. Oni i za vreme odmora treniraju i to je ono sto ih svrstava u odedjene grupice. Da to nema veze sa ignorisanjem ili stvaranjem nekakvih klanova. Jana ne pripada nijednom timu i u tom grmu lezi zec. Ona je u početku nosila taj kanap (tražili iz skole) ali se za formiranje tima trebalo prijaviti i obavezati treniranjem van skole, sto je Jana svojevoljno odlucila -da ne želi. Sad je kasno a uciteljica tvrdi da ona to i ne treba da radi, već da pronadje neku aktivnost koja njoj lično prija i da se tako poveze sa decom koja imaju ista interesovanja. Ona lično predlaze kosarku. Ne mora biti sport, ali je dobro sto je u pitanju timski rad i da na taj način stekne drugare.

Laknulo mi je kada je rekla da je ona sasvim ok devojcica, da nije problem u njoj. Osim sto smatra da je stidna i da je treba ohrabriti da pridje deci i da pokusa da se ukljuci. Ali razume da je ona prosto takva licnost. Nju taj skipping ne interesuje, iako je jako popularan kod devojcica. Kaže da ona voli da istrazuje teren, okolinu (stvarno nedavno je tražila i dobila igracuku kao set sa mikroskopom, picetom, pipetom, neki uzorci bubica za posmatranje...). Te devojcice iz treceg razreda su slične njoj. One se obično okupe ispod tog nekog drveta u dvoristu i caskaju. Misli da je dobro da održava prijateljstvo sa njima. Isto tako predlaze da slobodno ponese neke igracke u skolu. Npr, loptu, ili hula-hop.

Kaže da je ona na nastavi sasvim ok, da ucestvuje u grupnim projektima, da se ukljucuje, jedino kada dodje vreme odmora ona je usamljena jer ne pripada nigde, tj. nijednom timu.

Bila je jako ljubazna i voljna da pomogne. Odgovorila mi je na svako pitanje.

Razgovarala sam i sa cerkom. Ona je rekla da nije tačno da voli da istrazuje lisce i travu :). Za kosarku kaže da ne zna nikoga ko je igra i sama nije sigurna da to želi jer „ne ume da ubaci loptu u kos”. Ali da će je trenirati ako ja to želim.

Mislim da ću probati jer znam da voli da jurca okolo i visoka je (kao da je to neki adut :)) Jedino nisam sigurna da li će joj to pomoći konkretno u njenom problemu socijalizacije, ako već nije popularan sport u skoli. Ali zanimljivo, među srpskom zajednicom u ovog gradu jeste i te kako. Skoro svako treće naše dete trenira kosarku. Imaju turnire, i bas su nas zvali da se ukljucimo. Poznajem trenera pa ćemo videti.

Evo razmišljam o svemu, i pretpostavljam da zvuci besmisleno. Ali možda i nije. Evo o cemu se radi.
Pre jedno dva-tri meseca su poslali iz skole obavestenje gde piše da je moje dete pokazalo interesovanje i da potpisem saglasnost da nakon rucka, za vreme odmora, preskace taj konopac sa izvesnom uciteljicom koja bi ih trenirala. To bi se radilo u sali za fizicko.

Hoćeš?

Hoću!!!

Ajd'... ponesi onaj svoj konopac. Pitala sam je prva 3-4 puta kako ide, kaže dobro, zabavno. Posle kraceg vremena ponovo donosi papir: ta uciteljica formira skipping team, i ko želi da bude u njemu, mora da ostaje posle skole da trenira jer se spremaju za takmicenje koje će se odrzati u jednoj drugoj skoli.

Hoćeš? Znaci ostajaces duže u skoli i ne bi se vracala autobusom nego bih ja dolazila po tebe. Malo je razmislila i rekla: „Ipak ne bih.”

To se zavrsava prica u vezi skipping-a.

Evo juče u skolskim novinama vidim koje su rezultate postigli na takmicenju u toj drugoj skoli. Iz njenog razreda devojcica osvojila 3 mesto u „individualnoj rutini”

Znaci ta deca su dobrovoljno odlazila u salu za gym za vreme odmora. Ko nije bio deo toga mogao je da ostane u ucionici da se igra, ili da izadje u skolsko dvoriste, sve zavisi od vremena.

Ne kažem da problem ne postoji, samo su ovakve okolnosti doprinele da se ona još vise udalji od te dece.