М О Л Б А

Ваш светости,

Опростите ми на смелости што Вам се обраћам на овај начин и овако отворено али моја Молба се тиче свих верујућих и православних Срба .

Молим Вас, да се у најскорије време повратите на трон Светога Саве, а то је сви знамо Пећ и Пећка Патријаршија. Да напустите Београд и да трајно столујете у Пећкој Патријаршији, тамо где је наш први Архепископ Србски (први, барем по овој званичној историографији коју у школама науковасмо) и сигурно не случајно већ по Промислу Божијем, баш ту постави свој трон и седиште свих будућих Архиепископа и Патријараха Србских. Да се повратите Дому своме. У осталом ту сте и примили патријаршијски чин.

Знам да ће сада све дежурне гракталице и врани гаврани заграјати: „Зашто, па Београд је престоница Србије! Ту је сва световна власт! Ту су и све стране амбасаде! Доле је небезбедно! Тамо је повећана радијација и онколошка епидемија! Ваздух и вода су отровани! Тамо нема услова за посете високих делегација! Је ли овај човек луд, шта он то предлаже?”

Београд, нажалост, одавно није престоница ни Срба ни Србије. Београд је престоница блуда, содомије и наркотика. Београд је престоница кријумчара, жбира и потказивача свих врста и боја. Београд је сливник и талог свега најгорег и најпрљавијег што постоји у Србији, довољно је само да погледамо црне хронике новинске. Нека ми опросте, за ове изговорене речи, они Београђани који живе часно и по људским и по Божијим законима, и који верујем чине велику већину. Али ако непушач стално борави у просторији где сви пуше, готово је недоказиво да је он непушач. Одаје га смрад дувана из властите одеће, косе, тела, плућа.

Београд је полатиничен. Београд је окупиран град, уосталом као и цела Србија, од 1914. г., и коначно 1944. године, па све до данас. Погледајмо истини у очи и рецимо сами себи: ДА, МИ СМО ОКУПИРАНИ!

Ако би услишили ову Молбу, силно би одјекнула та вест међу стадом србским распуђеним по Косову и Метохији! Повратио се Патријарх Србски, Дому своме! Повратио се на трон Светога Саве, еееј, бре Србадијо!!! Повратио се Пастир Добри, недокланом стаду својему, и поред свих курјака и лешинара чије очи цакле у ноћи, док вребају плен! Кликнуће у васцелом Православљу: СРБ ЈЕ ХРИСТОВ, НЕ ПЛАШИ СЕ СМРТИ!

И када ка Вама крену разне белосветске делегације, МОРАЈУ проћи кроз разрушено и попаљено Косово и Метохију, с које год стране да крену. Кроз укоровљене и запустеле њиве. Шуме и воћњаке посечене до пања, на брзу руку. Гробља разрована, цркве оскрнављене и сравњене са земљом. Поред нових, без икаквог реда саграђених Арбанашких кућа. И поред безбројних нових бензинских станица и аутоотпада, дивљих депонија смећа. Па право у Патријаршију опасану бодљикавом жицом, високим зидовима и наоружаним стражарима, Боже ме опрости, као да је Аушвиц. Као да је губилиште а не за молитвено тиховање изабрана Божија башта. И ако тај гост и посетилац Ваш, буде братског срца мораће да му заискри суза у оку и да се јави питање, шта учини Европа, у своме дворишту, на своме изворишту?