Други део:

ЧОВЕК - ИКОНА БОЖИЈА

„Потом рече Бог: Хајде да начинимо човека по свом образу и подобију...И створи Бог човека по Совм сопственом образу, по образу Божијем створи га...” (Пост 1, 26-27)

Ко је Онај, Којем Бог каже: Хајде да начинимо човека? То је дивни Саветни, Бог силни, Кнез мира и Отац будућег века – Сам Јединородни Син Божији[1]. По Његовом лику ствара се човек – икона Божија. У почетку Бог је створио невидљиви и видљиви свет, али међу њима није постојало сједињење, није било мешања ових супротности, знамења веће мудрости и племенитости у стварању природа, као што до тада није било познато ни сво обиље доброте Божије. Тада Творац – Логос Божији, кроз кога је све постало (Јн 1,3), одлучивши да покаже сву доброту Божију, и да од једног и од другог света, видљивог и невидљивог, створи једно биће, уобличава и ствара човека, по своме обличју. Његово тело узео је од већ саздане твари и у њу је удахнуо дах који је узео од Самога Себе (јер је Логос знао да ће то бити словесно, разумно биће и образ Божији); створио га је као једну врсту другог света у маломе великог.

Настанио га је на земљи као видљивог ангела, као поклоника Богу начињеног сједињењем двеју природа, потпуно посвећеног у видљиву, али само делимичну у уму творевину, као цара над земљом, али подчињеног Цару на Небесима. Створио га је као земног и небеског, као привременог, а ипак вечног, као видљивог, а ипак умственог, као половину пута између величине и маленкости, сједињујући у једној личности и дух и плот.[2]

У човековом телу је усредсређено све што је најбоље и најсавршеније у систему видљивог света, чиме је он заиста мали свет у Божијем великом свету. Његова плот јесте видљива страна личности, док невидљиву и духовну страну чини душа, која се суштином савршено одликује од тела уздижући се над њим и над целом видљивом природом својим нарочитим савршенствима и предностима. Она је саздана по образу и подобију Божијем, она је дах Божији и у себи одржава Божанска савршенства (Пост 1,27;2,7; ПремСол 2,23; Јак 3,29). Будући саздана по лику (образу) Божијем, душа је невештаствена духовноа суштина, и отуда се назива духом, насупрот телу и свему вештаственом.[3] Сједињење душе и тела чини личност, дар од Бога којим он постоји као што постоји Бог.

Он, човек јесте икона Божија, што значи да сваки човек може да оствари своје постојање као и Христос, наиме као личност, као што су то Личности Троичног Божанства; да оствари живот као љубав, односно као слободу, а не као природну нужност, те сходно томе да оствари живот као вечност и непропадљивост, као што је вечан и непропадљиви Божански живот Тројичног прожимања и заједнице.[4] Икона, као што сама етимологија говори-слика, представља одраз Божији на човеку. Он у Божијем плану има вишу јединствену улогу у свету и натприродну судбину. Бог је створио човека ради Себе. Бог је створио свет ради човека, да би га човек принео Богу као дар. Човеков позив јесте да господари светом, да се клања Богу (Пост 2,6) и да буде у заједници са Њим.

Трагични аспект човечанскога долази због тога што човек, створен као слободна личност, жели да постане индивидуа. Али човек није индивидуа и остаје личност само у заједници љубави са другом личношћу. Нико не може постати личност сам за себе, то јест ако је сам.[5] Човек је биће створено за заједницу, која се прво остварује са Богом, а потом са ближњима. Начело заједништва огледа се у човековој несамобитности према Богу и самовласности према себи тј. према ближњем, међутим на првом месту је нераскидива заједница са Богом (јер он постоји кроз однос са својим Творцем) која диктира човеков однос према себи и ближњем, а тај однос јесу речи Христове да љубимо једни друге.[6]

Човек је биће створено за заједницу, која се прво остварује са Богом, а потом са ближњима. Начело заједништва огледа се у човековој несамобитности према Богу и самовласности према себи тј. према ближњем, међутим на првом месту је нераскидива заједница са Богом (јер он постоји кроз однос са својим Творцем) која диктира човеков однос према себи и ближњем, а тај однос јесу речи Христове да љубимо једни друге.[7]

[1] СВ. ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ, ЈЕРОМОНАХ СЕРАФИМ РОУЗ, БЛАЖЕНИ АВГУСТИН, СФ. ЈЕФРЕМ СИРИН, Нека буде светло-Стварање света и рани човек; Православно тумачење Књиге Постања, Београд, 2006., стр. 278
[2] Свети Григорије Богослов, Друга Васкршња беседа, 67
[3] РАКИЋ Р.Б., Библијска енциклопедија II, Београд 2004., стр. 624
[4] ЈАНАРАС Х., Азбучник вере, Нови Сад-Беседа, 2000., 90-92
[5] БРИЈА Ј., Речник Православне теологије, Београд-Хиландарски фонд ПБФ СПЦ, 1997., стр. 234
[6] ЖИВКОВИЋ И., Хришћанска етика, Београд-САС СПЦ, 2011., стр. 30
[7] ЖИВКОВИЋ И., Хришћанска етика, Београд-САС СПЦ, 2011., стр. 30