Кад би наш Богом благословени виноград Цркве ваше био удаљен од лукавих и злих и налазио се у савршеној безопасности, ви не бисте имали толико велику бригу да га чувате. То је тај виноград који је небески Виноградар пренео из Египта, из таме греха и пресадио га у светлост правде. Он је посађен међу хананејцима који као многобројне и разне звери, гледају на њега зверским очима и будно (неуморно) вребају са циљем да га погубе.

Према томе, треба да будете пажљиви и да их одгоните далеко од Богом насађеног винограда, чијега сте ви плодоносне и добре лозе. Постоје дивље свиње и усамљени пољски зверови (Пс. 79, 14), постоје лопови који се шуњају, постоје птице грабљивице које налећу са свих страна – сви су они страшни и велики непријатељи винограда. Међутим, више од свега да се плашите лисица које вам се поткрадају са лукавом обманом, пљачкају улизнички уништавајући виноград како о томе и говори Песма над песмама (2, 15). Те мале лисице – лажљиве, препредене и лукаве страшније су од свега, јер нам не прилазе са јарошћу и насиљем, већ са лицемерном кротошћу и подилажењем. Оне су најубитачније. Те лисице таме, тј. запада, свагда су биле убитачне за винограде светлости, тј. истока. Ти – како кажем – монаси, апостоли Рима, обилазе свет са изгледом привидно светим и важним, са смиреним ходом лицемерја, са наводно божанственом ревношћу, са кротким изгледом, нежним језиком, слатком речју, великим обећањима, како се о њима не би рекло нешто лоше.

Од памтивека и од самог почетка они су били злочинци лозама Православне Источне Цркве и трудили су се не само да униште и обнаже плодове од листова, већ ако би било могуће и да их ишчупају са кореном. Они су лажни христоси (=антихристи) и лажни пророци који свуда по свету иду не ради тога како би безаконицима проповедали име Христово, већ да би усред благочестивих хришћана укрепили трон антихриста, који је већ сада у свету (1 Јн. 4, 3). Браћо склањајте се од тих лже апостола, који се труде да вас покрену са непокретног камена Христовог учења на коме сте ви утврђени. Зачепите ваше уши од њихових лажних и поганих учења којима се они труде да вас улове. Ви имате Мојсија, пророке, имате апостоле и учитеље, људе Богом просвећене, њих послушајте (Лк. 16, 29). Ви имате Јеванђеље, каноне и догмате Сабора, поуке Светих Отаца – у њима пребивајте утврђени како вас не би обманули. А ако вам и Ангел са небеса балаговести другачије – кличе Павле – него ли вам благовестимо, анатема да буде (Гал. 1.)

И ти римски благовесници, ти анђели таме, па били то скотисти, или доминиканци или језуити или неког другог реда западне јерархије, анатема да буду! Јер, они вам благовесте не то Јеванђеље које је изашло од уста Христових и које су благовестили Апостоли и Оци наши, већ друго. Верницима се јавно благовести како Свети Дух исходи од Оца (Јн. 15, 26), а ови анђели таме благовесте: „и од Сина”. Први Васељенски Сабор благословствује у Симболу Вере „да Дух Свети исходи од Оца”, а ова синагога лукавих: „Од Оца и Сина”. Сабор анатемише који се дрзну да додају било шта Симболу, а они бестидно заједно са Очевом ипостасју стављају и ипостас Сина, сматрајући и ипостас Сина и Речи изворним почетком за Духа. Богоносни Оци сагласно и једним устима и у једном духу јасно уче да је једино Отац Узрок, а ови нови оци, исправљајући древне уче да узрок није само Отац, већ и Син. Оци говоре да је Почетак, Узрок и Извор Божанства један – Отац, а латински монаси додају: Не само Отац, већ и Син. Оци уче: мада ми и говоримо „Синовљев Дух” али не говоримо „од Сина”, а западни монаси уче не по њиховом руководству, већ тврде како је Он „и од Сина”.

Какву су у древности имали власт архијереји? Нису ли имали заједничку власт од Духа? Наравно. Међутим, њихови архијереји одавно већ сједињују Дух са светом, црквено са политичким, и слушајући речи дајте ћесарево ћесару и Божије Богу (Мт. 22, 21), присвајају и Божије и ћесарево – власт над душама и телима. Епископи, заједно са царевима и властодржцима, држе у једној руци пастирски жезал, а у другој мач, уподобљујући се чудовиштима из басана ипокентаурима и трагелафима, а поставши и једно и друго, они у ствари нису ни једно ни друго. Авај! Постављени искључиво ради тога да би Богу приносили бескрвну жртву, они са влашћу, која је својствена мирјанину, проливају крв људску. Бог, мада је и веома волео Давида о коме је и рекао: Нађох Давида сина Јесејева, човека по срцу мојему (Д. Ап. 13, 22), али му није дозволио да сагради храм искључиво због тога што су његове руке проливале крв, те је то дело остављено било Соломону, цару мирном и кротком. Ако је дакле материјални и руком створени храм Божији недостојан саградити онај који пролива крв, колико је тим пре недостојан (да гради) живи и нерукотворени храм тела Богочовека?

Шта су западни оставили недирнутим? Апостолски и Саборни канони дозвољавају мирском свештенику да буде законити муж једне жене, а они су забранили брак мирским свештеницима исто као и монасима. Канони забрањују да се на свештеничке степене постављају они који су упали у убиство и телесне грехе, а они то дозвољавају. Због благочешћа и блаообразности, царује похвални обичај како би духовни људи пуштали косу на глави, те браду (због чега ју је божанствени Климент Александријски назвао свештеним украсом) а код њих свештеници као и архијереји брију и браде и бркове и показују нам главу латинске цркве обријаном.

Црква одређује да епископ на једној Литургији не сме рукополагати у епископа или свештеника више од једног лица, а они рукополажу одједном по 15 и више. По Предању, храмови се граде лицем (олтаром) према истоку, и ми се у молитви окрећемо на ту страну како би кроз то гледали на древну отаџбину из које смо отерани (вишњи Јерусалим), а они своје храмове окрећу без разлике на све четири стране.
Предање наређује како би у једном храму био само један престо, и како би на том престолу свакодневно била вршена само једна Бескрвна Жртва, а они у својим храмовима осим главних (непокретних) престола размештају и привремене покретне престоле, које по својој вољи преносе овде и онде, и на том једном и истом престолу у један и исти дан врше по неколико миса.

Нама је предано да поштујемо живописане иконе, а они се поклањају извајаним киповима. Ми живопишемо Дјеву Марију благолепно са достојним части лицем, обученом у благолепне одежде по древном обичају, а они стављају у њеном виду нескромну статуу, шминкају јој лице, украшавају ђинђувама, повезују јој локне разним неприличним подвезицама, буше јој уши и стављају драгоцене минђуше, стављају јој око врата златне огрлице са драгим камењем, облаче је у непристојну одећу какву смишља европска мода и којом се непристојно украшавају европске жене, и опасују, да тако кажемо, појасом телесних прелести непорочну и најчистију Мајку Божију, те у таквом безобразном виду представљају икону Пресвете Дјеве.

Ти апостоли Рима користе се многим различитим начинима како би од стада Православне Цркве отргнули у папизам истинита чеда. Сви ти начини могу да се сведу на три вида, како би били будни и чували себе. Они излазе на борбу или са силом речи или са удицом обећања, или са претњом насиљем.

Они се труде да убеде разлозима, или да обману поклонима и милосрђем, или да натерају претњама и насиљем. Но ви, возљубљена браћо, стојте тврдо и непоколебиво пред лицем ових непријатеља ваших душа, и они ће с помоћу Божијом одступити од вас узалудни и постиђени; њихове речи ће се развејати по ваздуху као пусти звуци; њихова лажна обећања ће остати неиспуњена; а њихове речи ће пасти будући лишене силе.

Кад вам они прилазе са оружјем речи и силом софистичких навода, те високомудрују у похвалу својих догмата, немојте да се дивите. Нека су они само „мудри”. Шта је ту зачуђујуће: учен је био и Арије, учен и Македоније и Аполинарије, а својом ученошћу је више од свих задивљавао Ориген. Међутим, са свим својим знањем они су пали у бездан погибељи, са мноштвом својих хула и јереси!

Мудраци су били Аристотел, Платон, Епикур и многи други, али уз сву своју мудрост они су блудели жалосни, подобно слепцима у тами идолослужења, и говорили уз то о божанству и промислу безбројне глупости. Колико образованих народа, нама савремених, данас постоје, али су и они чак и по мишљењу Латињана најозлоглашенији јеретици.

Управо таквима узвишеност њихове људске мудрости спрема најдубљи ров осуде. Јер, веровавши својој мудрости постали су слепи за схватање истините вере, како о томе и говори Свети Василије Велики: „Вишак људских природних сила умножиће на крају строгу осуду. Јер, говорећи да су мудри, полудеше (Рим. 1, 22). Шта је премудрост овога света? Она је заблуда, безумље и лудост пред Богом (1 Кор. 3, 19) по апостолу Павлу, ако се одваја од мудрости Божије. Мудрост Божија је истинита вера; она јесте та истинита мудрост, која је безопасна и непоколебљива, права мудрост.”

Прву мудрост изучавају у савременим универзитетима, а последњу у древној Цркви; прву у књигама филозофа, а последњу у делима Светих Отаца; прву умним способностима, а последњу топлотом чисте и благоустројене душе; прву са лукаво преплетеним умним закључцима и различитим наводима (=софизмима), а последњу са тврдим послушањем свесавршеном учењу православне вере; прву са узнемиреним истраживањем и испитивањем, а последњу смиреним покоравањем сваке помисли на послушност Христу (2 Кор. 10, 5). Шта паписти покушавају да нам докажу својом дијалектиком? Ми и њихови оци, као и сви хришћани и оци наши, нисмо примили веру посредством дијалектике, већ смо је примили по Откровењу. Зашто се они труде да нас поколебају у догматима којима нас је Христос научио, Апостоли проповедали, Васељенски Сабори утврдили, а Оци протумачили?

Целокупна Црква је во вјеки установила: никада не додавати, никада одузимати од њих ни једне јоте нити цртице. Вера се не мења временом, не преображава се епохама, не подчињава се околностима, не вене, не стари, већ пребива свагда једна и иста – древна и млада. Како ти нови богослови имају дрскости да покрену непокретно? Ми смо убеђени да, што су догмати вере новији, то су мање истинити, а што су древнији то су вернији и истинитији, слично томе како су воде мутније и прљавије што су даље од својих извора, а чишће што су ближе.

Ми не можемо оставити свештенотајника Дионисија Ареопагита, Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова, дивног светитеља Јована Златоустог и толико других богоносних мужева, богонадахнутих Отаца, сасуда Светог Духа, за које са тешкоћом можеш да кажеш да ли је њихова светост више њихове мудрости, или њихова мудрост више њихове светости и следовати Томи Аквинском, Јовану Скоту, Окаму и другим потпуно непознатим именима у црквеној јерархији.

Чак и када не би имали други основ да дајемо предност својим (Светим Оцима), довољно нам је то што су Свети Оци и учитељи наше Цркве у свим догматима сагласни и свима говоре једнако, не разликују се ни у чему, већ као да из многих гласова (хорски) чине једну савршену сагласну и хармоничну песму у Цркви, пошто је истина једна, и у њој никада не бива неслагања (несугласица), јер је у њој просвећење и дејство Светог Духа. А код њих пак (Латина) нема сагласности. Напротив, латински богослови и учитељи стално између себе изазивају (покрећу) многе расправе и полемике. Код њих је толико гласова колико и умова, колико редова толико и устава. Томисти, скотисти, окамисти, језуити који у својим препискама толико пута самоуверено износе закључке колико пута сами заслужују вечно тамновање у преисподњој, јер је лаж многовидна и веома мало сагласна са самом собом.

Држите се даље од њих јер дишу сваким ветром (јеретичког) учења, и труде се да са кореном ишчупају плодоносно дрвеће Свете Православне Цркве, или да подвргну смртоносном бродолому верне који плове по горком животном мору. Божанствени Учитељ – Господ и Бог учи нас да бежимо од таквих кушача, када се они тим истим Светим Писмом, које нам је дано ради нашег спасења, труде да нас баце у погибао. Реците им и ви када вас искушавају: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми (Мт. 16, 23).

Велика пажња и опрез су вам потребни браћо моја у односу на те преваранте, када они долазе да беседе са вама са медом у устима, када се довијају да вас ухвате на удицу улизничким добрим делима и милосрђем и улове вас надама и обећањима. Не постоји непријатељ гори од онога који се претвара пријатељем. Не постоји опаснији и погубнији рат од онога који обећавајући слободу доноси тиранију.

Верујте да су они многе источне увели у заблуду и привели себи више даровима, него дијалектиком; више новцем, него доказима; више ласкавошћу, обећањима, позајмицама, добрим делима, мирским заступништвом, безопасношћу, слободом, попуштањем и угађањем страстима и надама, него ли речима и поучним беседама. Сведоци тога су Антиохија, Александрија, многе области Сирије, многа острва Егејског мора, где је Рим раздавањем огромних сума новца распространио папизам сабирући верне, тј. правилније рећи – најамничку војску. Никада они не би могли да увуку тадашњег императора цариградског и патријарха и толико много других архијереја у Флоренцији и наговорили их на лажно и недејствено јединство, када их не би обманули надом савеза и помоћи у тадашњем рату са варварима. Они не би успели да привуку на своју страну ни више среброљубивог и сујетног, него ли мудрог архијереја Висариона, ако му не би обећали своју порфиру и кардиналску тијару (капу). Међутим, управо се у томе и састоје та средства и оруђа која непријатељ душа употребљава како би обмануо верне привременим и лишио их вечног.

На који начин је лукави у почетку успео да уведе у заблуду наше прародитеље? Није ли то постигао једним великим обећањем? Једите од дрвета – рекао је он – ако хоћете да се отворе очи ваше те да бисте разликовали добро од злог и на тај начин постали божанствени и били као Богови (Постанак 3, 5). Исто тако, којим средствима се трудио зли дух да победи на Гори Богочовека Исуса? Није ли се послужио обећањима, даровима и почастима? Он говори: И показа му сва царства овога света и славу њихову, и рече му: Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се (Мт. 4, 8-9).

Не користе ли се с времена на време тим средствима и слуге ђавоље, гонитељи и тирани Православне Цркве? Сви они су нудили почасти, обећавали богатства, објављивали безопасност и све друго што само може да преласти слабу и склону греху вољу човекову, ради тога како би одвукли верне од благочешћа у неверје. Моавићани нису могли нагнати у бекство Јевреје ратним кочијама. Како су то успели?

Послали су им жене и кећери своје, те су их лакомством и напитцима, храном и пићем, стидним наслађењима и блудом раслабили. Раслабили су те неустрашиве до тада мужествене душе непобедивих људи и одвојили их од служења свом Богу на поклоњење моваским боговима, и на тај начин су их победили и скоро истребили.

На сличан начин повластицама и добрим делима и служитељи Рима увлаче у папизам, авај, и најпростије. Они им говоре: „Дођите имајте општење са нама, сједините се са нашом црквом, признајте за врховног архијереја, властодршца цркве, главу тела Христовог, самодржавног законодавца и наредбодавца и једрењак Сабора, непоколебивог, непогрешивог папу, ако заједно са спасењима ваших душа желите и волите вашу срећу. Кроз то ви ћете бити народ царски, а не цареве слуге, слободни а не робови, добићете безопасност, похвалу надмоћност, достојанство, славу, част, помоћ богатих, благонаклоност велможа, благовољење господара, заштиту целокупном вашем роду од толиких европских владара.

Ако зажелите да добијете власт, добићете је; зажелите ли било какву дужност, даће вам је; зажелите ли исплатљиву заштиту, добићете је; зажелите ли више и блиставо звање, са временом можете да се надате и на то. Све слично ми вам обећавамо, чак и више од тога. Све ово даћу теби (Мт. 4, 9), и у будуће време ви ћете бити слободни од кривица, слободни од тешкоћа, неисцрпљени трудовима и друштвеним службама, у заједници ћете имати предност, бићете вољени, помагани свима, у почастима и слави, бићете као богови.

У нашој цркви по сили и власти коју је папа добио од Бога, ви ћете се спасти лако и удобно, без строге дисциплине и трудова, без бдења и постова, без строгих канона и сурових подвига, достигнућете жељени циљ оправдања и блаженства.
”

Тако им одговарајте браћо (Срби) и сестре (Српкиње), када покушавају да вас уведу у заблуду улагивањима и обећањима. Ти „апостоли” користе такође и један други начин како би привукли себи чеда наше Цркве и ви треба да будете спремни и опрезни и на то, како бисте се одбранили. Ако они виде да не успевају кротким, слатким и заводним речима, тада употребљавају присиљавање и силу (насиље). Када увиде да њихове речи остају узалудне и недејствене, они почињу дејствовати на други начин – и што не учини њихов језик, то се труде да доврше жезлом.

Хоћу рећи да, када они не могу да убеде, тада прогањају бедне православце кроз владаре и власти при којима они могу слободно да говоре и дејствују, те подижу против хришћана неиздржљиву борбу, угњетавање и насиље. Од древних гонитеља хришћанства, они се разликују само тиме што су древни покретали гоњења на благочестиве јавно и отворено, а ови нови то чине тајно и прикривено. Но, и они гоне, прогоне, затварају у ланце, и шта све друго не чине!

Ми за то имамо свежи пример из нашег времена. Кад су победничке немачке армије прошле до Венгровлахије (између Мађарске и Румуније) и завладали великим делом те области, у тај моменат су се растрчали Латињани који су пратили армију, и потрудили се да истерају из манастирских обитељи монахе, Богом љубљене мужеве, као јеретике који нису хтели да имају јединство са њима. А бедни хришћани, уместо да под победоносним знамењима хришћанских царева нађу слободу и безбедност, као што су се надали, подвргли су се опасности да кроз непријатељска насиља и нападе од римских апостола изгубе и ту слободу. Чак су и непријатељи хришћанског имена – агарјани (муслимани), расуднији и умеренији у том односу од западних мисионара, те дају подвлашћеним им хришћанима слободу у делима вере.

Када вас на такав начин нападају, браћо хришћани, ја не могу да вам дам другог савета осим да треба да трпите и великодушно поднесете гоњења за Православље, јер ћете се на такав начин не само спасти, већ ћете се и увенчати као мученици. Размислите, код вас су у опасности две ствари: душа и тело. Шта вам налаже благоразумље, које од тога двога треба сачувати? Без сумње, душу, која је драгоценија. Благоразуман је онај трговац који предвиђајући бродолом не замисливши се баца у море све своје богатство, како би спасао свој живот. Тако и ви бацајте и одричите се, када се против вас подигну такве буре од силних ветрова Рима. Тада, говорим, бацајте и имање, и почасти и богатство, и звања ради очувања небеског живота који се надате добити.

Када човек види предстојећи му ударац у главу своју, не одбија ли га он руком, и не ставља ли он под ударац мање важан уд, како би сачувао важнији? Зар да за спасење ваше душе не пострада тело? Тако је написано о Јову: Кожу за кожу, и све што има човек, даће за душу своју (Јов. 2, 4). Тако и ви дајте кожу за кожу. Када се подвргне опасности цело тело, ако то захтева ситуација, треба чувати искључиво душу.

Што се тиче ваше душе Господ вам наређује: Будите мудри као змије и безазлени као голубови (Мт. 10, 16). Када змија осети да је хоће убити, она се колико је могуће склупча и чува своју главу. Тако и ви у време гоњења, бичевања, мучења треба да се бринете да сачувате главу – ваше каноне; главу – догмате ваше вере, главу – Православље и благочешће (Правоживље).

Имате безбројне примере славних мученика, који су радосно целивали страшна и разна мучења и, ужасне смрти, једино ради тога да не би ни за јоту одступили у исповедању Христа. Ви пак, у ваше време имате примере толиког мноштва ваше сабраће хришћана, који бедни или боље рећи блажени, под деспотизмом агарјана подносе велика страдања искључиво ради тога да не би издали благочешће. Ви имате велики најузвишенији пример Сина Божијег и Бога нашег, који је из љубави према нама примио Тело, гладовао и жеђао, био поруган, обешчашћен, свезан, осуђен, увенчан трновим венцем, распет и умро ради нашег спасења. Шта равно овоме ви можете претрпети ради Њега? Шта може да се упореди са толиким страдањима која је Он претрпео за нас?

Ако је Он за нас који често грешимо, толико преузео на себе, толико претрпео, толико пострадао, тада, шта смо ми све дужни да претрпимо ради Њега, нашег Искупитеља и Спаситеља? Које то зло у овоме свету може бити толико велико које би нас могло одвући од исповедања Њега, од Његове Цркве, од љубави према Њему? Ко ће нас одвојити од љубави Божије (Рим.8, 35) – говори апостол Павле. Нико и ништа. Ради Њега ми смо дужни да са радошћу претрпимо свако зло, како бисмо у овом животу остали тврди у исповедању праве и истините вере у Њега, а у будућем се удостојили вечног блаженства, којега да се и заиста удостојимо сви ми, Његовом благодаћу и човекољубљем. Њему пак слава у векове векова. Амин.

Крај.

Преузето из дела схимонаха Серафима Игњатића: ПРАВОСЛАВНО УЧЕЊЕ О ЦРКВИ И ПРЕДАЊУ