Poštovani

O zdravlju ima sigurno mnogo toga napisanog. Meni se posebno dopao jedan prastari citat, koji je preveden sa sanskrita, i za koga kažu da potiče ''iz prohujalih, davno zaboravljenih vremena'':
„Zdravlje je uvek posledica nekih uzroka a uzroci našeg zdravstvenog stanja, to je refleksija svih naših dela i akcija, kao i celokupna suma našeg ponašanja i načina življenja našeg života,
koji nam je dat – poklonjen. Zato možemo da kažemo, da svaki čovek načinom življenja svojih prošlih i svog sadašnjeg života zaslužuje, između ostalog, i svoje zdravlje”.
Šta to znači?
To znači, biti zdrav ili bolesan to je u našim rukama!
To još i znači, da lekari nisu gospodari života i smrti!

Kada i govorimo o našoj bolesti, tada najćešće jednostavno slegnemo ramenima uz več sasvim otrcan komentar: ''Šta ja tu mogu!'' ''Kakav sam, takav sam!''
Takav konstatacija je po naše zdravlje sasvim sigurno destruktivna. Pomiriti se sa činjenicom da smo bolesni to je u redu, ali nije u redu naša konstatacija ''šta ja tu mogu'', jer to onda znaći, u svoju svest, snažno i nepovratno utisnuti svoju odluku: ''sa mnom je gotovo''.
''Otpisati sebe'' znaći ne želeti lično ništa činiti da bi ozdravili. To još i znaći, da ne želim snagom svoje volje i snagom svog verovanja čak ni da poverujem da postoji mogućnost da ozdravim, jer verovati u nešto znaći ništa drugo do ''smatrati za mogućim''.
Potrebno je da znamo i potrebno je da to duboko utisnemo u našu svest, da ako mi sebe otpišemo u smislu ''sa mnom je gotovo'', tada nam niko na ovom svetu više ne može pomoći.
Zar nam to ne govori da je zdravlje zaista u našim rukama!
Zar ne bi barem sada, dok čitamo ove redove, pokušali da razumemo i shvatimo možda bolnu ali ipak istinu, a to je da smo najčešće mi, samo mi i niko drugi - svaki od nas posebno i lično odgovorni, svaki za svoju bolest pa samim time i za svoje zdravlje!?

Razmislimo! Ako čovek na svojoj njivi života ''svašta'' seje, tada će u vreme žetve sasvim normalno i ''svašta'' da žanje. Zato, nemojmo u našem životu oko nas da sejemo korov!
Šta i kakav bi to bio korov u našem životu?
To je naš sveukupan negativan način života. Počev od naših negativnih misli, negativnih ideja, želja, stremljenja, principa, stavova, usvojenih i naviknutih negativnih normi (moralnih, etičkih, socijalnih, društvenih…), – to bi nazvao trovanje duše; potom trovanjem našeg tela: nerazumnim i negativnim načinom života, alkoholom, pušenjem, drogom, nezdravom ili za naš organizam neodgovarajućom ili nedovoljnom ishranom, boravak u nezdravoj okolini; pa sve do uništavanja i trovanja naše životne okoline, negativnim međuljudskim odnosima.

Šta sve može da učini naša autosugestija, neka nam pokaže Sandra Blakeslee u svom izveštaju u „The New York Times” od 13.10.1998 godine:
„Dr. Philip West je lećio pacijenta g. Wright-a, koji je bolovao od raka – limfosarkom-a, u več razvijenom obliku. Lečenje nije bilo uspešno i pacijentu je brzo isticalo vreme. Njegov vrat, prsa, trbuh i preponi bili su puni tumora veličine pomoranđe. Njegova slezina i jetra povečali su se i zbog raka prsni koš se svakoga dana napunio sa skoro jednim litrom mlečne kiseline koju je trebalo odstraniti kako bi bolesnik mogao da diše. Dr. West mu je nije dao više od nedelju dana života.
Međutim, pacijent – Wright je izuzetno želeo da živi. Bio je ubeđen da će ga ozdraviti krebiozen, novopronađeni lek. Sa velikim interesom pratio je sve novosti o svojoj bolesti. Molio je svog lekara da ga leči sa tim lekom ali krebiozen je bio na raspolaganju samo za klinička ispitivanja i za bolesnike kojima je dato barem još 3 meseci života. Wright je bio isuviše zahvaćen rakom te nije ispunjavao ni jedan uslov. No i pored toga Wright nije gubio nadu, bio je siguran da će ga krebiozen izlečiti i uporno je moljakao Dr. West-a, sve dok ovaj nije popustio i ubrizgao mu inekciju tog leka. To se desilo u petak, i lekar je bio ubeđen da Wright neće preživeti vikend.
U ponedeljak po dolasku u bolnicu Dr. West-a je čekalo iznenađenje. Njegov pacijent je šetao po sobi umesto da leži i čeka smrt.
Dr. West je utvrdio da su se bolesnikovi tumori do polovice rastvorili kao snežne grudve na suncu. Deset dana posle prve inekcije Wright je napustio bolnicu sa dijagnozom, da više nema raka.
Wright je bio presrećan i o tome svuda i svakome pričao. To je trajalo 2 meseca, sve dok Wright nije u stručnoj reviji pročitao, da je krebiozen sasvim bezvredan lek. Postao je depresivan i rak se povratio. Dr. West, koji je iskreno želeo da svom pacijentu pomogne, odlučio se da upotrebi jedan trik. Pozvao je Wright-a i objasnio mu, da je krebiozen kojega su upotrebili kao inekciju bio pogrešno skladišten i zato skoro neupotrebiv i da sada postoji nov ”ultra-krebiozen„, kojega on več ima.
Wright je pristao na novu inekciju i Dr. West mu je ubrizgao destilovanu vodu. Čudo se opet ponovilo i rak je nestao. Sve je bilo dobro i onda je američko lekarsko udruženje u svom časopisu objavilo članak u kome je objašnjeno da je krebiozen konačno povučen iz prometa kao potpuno bezvredan lek. Kada je to Wright pročitao, u roku od dva dana bio je mrtav.” (www.nytimes.com/.../placebos-prove-so-po...)

Da su naše misli osnovna alatka kojom svaki od nas može sebe da dovede do savršenstva, govori nam i jedna prastara tvrdnja za koju znamo da se pojavila u Tao-izmu ali za koju su oni sami govorili da potiče iz daleke prošlosti, i koja kaže:

Pazi uvek na svoje misli,
jer oni postaju tvoje reći;
Pazi uvek na svoje reći,
jer one postaju tvoja dela;
Pazi uvek na svoja dela,
jer ona postaju tvoje navike;
Pazi uvek na svoje navike,
jer one postaju tvoj karakter;
Pazi uvek na svoj karakter,
jer sa njime gradiš svoju sudbinu.

sa poštovanjem