Evo ima tu nekih koji slabo pamte i lako zaboravljaju, pa nije loše malo stiva iz istorijske citanke:

Kako je turski car Muhamed prevario despota.

Odmorivši se preko leta, turski car je prevario despota, ne otkazujuæi primirja despotu i njegovu sinu Lazaru, koje je bio obeæao da æe im verno održavati do smrti, a on ga je samo dotle održao dok nije zauzeo Carigrad, jer ga je upravo zato bio i naèinio, što se bojao da mu despot u tome ne bi smetao, ali èim je samo osvojio Carigrad, æutke kao lukavi pas, krenuo je s vojskom u rašansku zemlju; èuvši to, Rašani obavestiše despota govoreæi: „Mi smo govorili da æe nas ovaj poganièki izdajnik prevariti i tako neka ti je znano da je ovo naša misao: da mu se odupremo, a imamo veæ jednu vojsku u Duboèići a drugu kod Sitnice, jer više volimo da izgubimo odmah glave svoje, nego da naše žene i decu razdeljuje poganicima. I tako te molimo, dolazi nam u pomoæ što brže možeš i sa što više ljudi možeš”. Razabravši ovo, despot im ovako naredi: „Teško mi je sada da vam doðem u pomoæ, jer kralja Vladislava u zemlji nema, koji bi mi rado pomogao, zato se ostavite toga, pa makar se i pokorili, onda æu ja s božjom pomoæi gledati da vas oslobodim”. Kad tada doðe turski car u Konstantinovu zemlju, na polje nazvano Žegligovo na granici rašanske zemlje, èuvši o ljudima kraj Sitnice i Kisline, èetiri nedelje je èekao ne znajuæi šta da radi i na koju bi se vojsku pre okrenuo. Onda oni ljudi što su bili kraj Sitnice kao zaseda udariše junaèki na tursku vojsku i mnogo ljudi i vrle gospode pobiše tako da su Turci priznavali da se nikako nisu nadali da æe od tako malo ljudi tako velike gubitke imati; ali posle toga krete sam car sa svom silom na njih i pognavši ih, kraj jedne planine nazvane Trapanija sve ih porazi da je malo ko umakao. Tamo je jedan gospodin rašanski Nikola Skobaljiæ sa svojim stricem uhvaæen i na kolac nabijen. Onda je car opseo varoš Novo Brdo, gde je srebrna i zlatna planina, i po dogovoru drugih uzeo je. Kada se pak varoš pokorila, naredio je, pozatvaravši kapije, da se ostavi samo jedna kapijica nad vodom, kroz koju su izveli sve domaæine sa svima slugama, koliko ih je ko imao. A car, stojeæi onde sa svojima, naredi da se odvajaju deèaci na jednu stranu, a ženska èeljad na drugu stranu (u kuæama ipak nikome nije dirana nijedna stvar). Kad se ovo izvrši, odmah je naredio da odliènije ljude i graðane poseku. Deèake, kojih je bilo 312, uzeo je na svoju stranu, a žensku èeljad, koje je bilo 704, razdao je meðu poganike; ostale su pustili u varoš i èitave su vratili. Deèake je naredio da vode preko mora u Anadoliju, gde sam i ja sa dvojicom mlaðe braæe bio uzet, i gde god smo se zaustavili, uvek smo mislili da pobegnemo. Kad smo tako bili kraj jednoga sela, nazvanog Samokov, utekao sam ja sa dvadesetoricom drugih, ali su nas tako dugo gonili po planinama i šumama i tražili, da su nas, kad su nas pronašli, povezali i muèili vukuæi nas za konjima da je èudo kako su u nama duše ostale, pa kad su drugi dali reè za nas da neæemo više bežati, onda su nas mirno vodili i veoma pažljivo èuvali. Oduzeo je tada pri tome napadu Muhamed despotu skoro èitavu rašansku zemlju sve do Morave, samo je ostalo nešto od Morave do Smedereva. Vrativši se u Jedrene, car je od izabranih deèaka uzeo osmoricu u svoju ložnicu, koji, dogovorivši se da ga ubiju za noæne straže, pripremahu se za to govoreæi: „Ako ovog poganièkog psa ubijemo, oslobodiæemo èitavo hrišæanstvo, ako pak drukèije ispadne, postaæemo muèenici”. Kad su onda odredili vreme, bili su svi u pripravnosti, imajuæi veæ oružje sakriveno pod haljinama, a jedan od njih, neplemeniti izdajica, koji se zvao Dimitrije Tomašiæ, kaza caru. Odmah je car naredio da ih uhvate i da ih dovedu preda nj, a kad kod svakoga naðe oružje, pitaše ko ih je na to nagovorio. Rekoše da nije niko, veæ samo velika žalost za oèevima i milim prijateljima našim. Onda naredi car da donesu kokošija jaja i da ih stave u vreo pepeo, potom, izvadivši vrela iz pepela, naredio je da se svakome od njih po jaje priveže pod kolena da bi km se žile upalile i zgrèile. Onda su ih vozili na kolima preko mora, ne skidajuæi onih jaja, godinu dana kasnije pak naredio je da se poseku, i njihova tela smo nas nekoliko noæu sahranili kraj pustoga manastira, koji nazivaju Grunezgio. A onoga što j e bio opomenuo cara naèinili su velikim gospodinom na dvoru, ali je gospod bog, zbog neplemenite izdaje, na njega bio pustio takvu bolest, da se osušio kao slamka, potom je izdahnuo. Njegovo ime je bilo turski Bajdar. Od toga vremena car nije hteo da ima nijednog rašanskog deèaka u ložnici ali je drugima muške oznake naredio da poseku, da bi od njih imao uškopljenike da mu èuvaju žene.