I tako, naš mladić, prvi put u svom životu, napušta majku, svoje sestre, strine i tetke, i polazi na dugo putovanje brodom do Argentine. Stiže u veliku luku, Buenos Ajres, koji je, samo nekoliko godina ranije i sam praktično selo, sada prerastao u bizarni konglomerat sofisticirane evropske metroplole i gradića sa Divljeg zapada. U svakoj njegovoj ulici nailazi na više Ijudi no što je ikada ranije u svom životu imao priliku da sretne, i gotovo svi su muškarci.

Verovatno nikada nije stekao bogatstvo, niti je ikada svojoj voljenoj mami napravio veliku kuću. Zapravo, verovatno više nikada nije ni video svoju majku. Raspršile su se nade i želje s početka njegovog dugog puta. Neko se i obogatio, naravno, bogati su postali još bogatiji, zapravo zastrašujuće bogati. Ali većina je i dalje bila siromašna – neki tek što su sastavljali kraj s krajem, drugi su pokrenuli sopstveni posao ili postali čak i sasvim dobrostojeći, iako nikada pravi bogataši.

Kada je smatrao da mladi čovek već dovoljno dobro prati, za šta je obično bilo potrebno da nekoliko meseci odlazi na praktiku četiri – pet puta nedeljno, stariji plesač bi ga uputio da pokuša da vodi drugog mladića koji je takođe dobro pratio. On bi pokušao da povede neke od koraka koje su vodili plesači sa više iskustva. Ponekad bi mladiću korake pokazivao stariji muškarac.

Nekada su samo gledali, a potom zajedno sami razrađivali korake.

Ako su i onaj koji vodi i onaj koji prati bili iskusni u gramatici plesa i ako su vokabular Tanga poznavali iz ugla onog koji prati, mogli su zajedno da brzo, precizno i na najbolji način kombinuju korake i da ih vode tako da može da ih isprati i neko ko nikada ranije nije pratio baš tu kombinaciju koraka.

Tako bi došao i dan kada bi stariji muškarac rekao mladom da obuče svoje najbolje odelo, jer će sa njim ići na milongu. Naravno, na milongi nijedna žena ne bi igrala sa njim sem ukoliko ga je već videla da igra i ukoliko je znala da on ume da igra. Dakle, njegovi iskusniji kompanjoni bi ženu s kojom su bili prijatelji, zamolili za vrlo posebnu i ličnu uslugu, to jest da igra sa novajlijom kako bi ga i ostale žene videle.

Ukoliko njegova prva milonga ne bi prošla kako treba, proveo bi na praktikama još nekoliko meseci pre no što bi se usudio da pokuša ponovo. Čak i ako je bio uspešan na milongama, i ako su mnoge žene želele da igraju sa njim, nastavljao je da odlazi na praktike, da bi i dalje učio, da bi stvorio sopstvene korake i uopšte, da bi vežbao igrajući obe uloge. Ponekad su na praktikama dvojica muškarca demonstrirala zajednički ples, i očekivano je da standard bude veoma visok. I standard uobičajenog igranja na praktikama mogao je, takođe, da bude izvanredan. Na najboljim praktikama bivao je i viši no na samim milongama.

Za ceo proces, od odlaska na praktiku do prvog plesa sa ženom, muškarcu je obično bilo potrebno oko tri godine, od kojih je prvih devet meseci provodio samo prateći.

Pitala sam mnoge muškarce, iz mnogih različitih delova Buenos Ajresa, zašto su odlučili da započnu dugotrajan proces učenja kako da igraju Tango. Gotovo bez izuzetka, zagledali bi se negde u daljinu, preko lica bi im preleteo osmeh i onda bi rekli… vidiš, bila je ta devojka…

Jedan od njih, rođen ranih 1930-ih, ispričao mi je da je kao dete mrzeo Tango jer su ga njegovi ujaci terali da okreće ručicu gramofona dok su vežbali kod kuće, a sve što je on hteo bilo je samo da izađe i da se igra. Međutim, nekoliko godina kasnije, kad mu je devojka o kojoj je maštao rekla da bi trebalo da nauči da igra Tango, potražio je najboljeg plesača u svom delu grada i zamolio ga da mu preporuči praktiku. Znao je da nema alternative. Ako ne nauči da igra, praktično nije ni imao izgleda da ikada nađe devojku. Nikada mi nije ispričao šta se dalje desilo sa tom devojkom, ali je Ijubavi koju je otkrio prema Tangu ostao veran čitavog svog života.

Načini na koje su žene učile da igraju bili su manje strukturirani. Uglavnom su učile u svojoj kući, od svojih očeva ili braće, ili od svojih majki i sestara.

Iskustvo žena u vođenju bila je jedna od bolje čuvanih tajni Tanga. Bilo kako bilo, iako nije bilo javnih okupljanja na kojima bi žene igrale jedna s drugom, one jesu vežbale iza zatvorenih vrata. Kad mi je prvi put žena koja je igrala u Zlatno doba rekla da je učila igrajući sa svojom majkom, vrlo ju je zabavio izraz iznenađenja na mom licu. Imala sam utisak da u Zlatno doba žene nisu vodile, ali je činjenica bila da je njena majka zapravo bila umešan lider. Njoj je to bilo sasvim uobičajeno.

Proces učenja bio je za novu učenicu isti kao i za mladića koji je učio da prati. Bila je podučavana tehnici plesa – kako da hoda i kako da stoji, kako se dva tela odnose jedno prema drugom – i tako što je vežbala i igrala sa nekim ko je već bio vešt u plesu. Kako je društvena konvencija podrazumevala da u javnosti žena prati pre nego da vodi, njena obuka nije morala da bude nastavljena, ali one žene koje su za to bile zainteresovane, počinjale su i da vode – iako uvek i samo u privatnosti.

S obzirom da nije bilo formalnih ‘časova’ kakve smo navikli da očekujemo na modernoj Tango sceni, Ijudi ponekad dolaze do pogrešnog zaključka da su muškarci koji su igrali u Buenos Ajresu bili samouki, što je potpuno pogrešno razumevanje procesa praktike. Muškarci koji su igrali u Zlatno doba uvek s poštovanjem i toplinom govore o muškarcima od kojih su učili. U društvu u kom je formalno obrazovanje prestajalo u jedanaestoj godini, pripravnički staž bio je uobičajen način ovladavanja bilo kojom veštinom, i od mladića se očekivalo da uče posmatrajući majstora pre nego što njihovo podučavanje otpočne.

Kako nisu postojali časovi, nije bilo ni potrebe da majstor artikuliše ili racionalizuje način na koji on sam igra kako bi podučio učenika, kao što to mora onaj koji drži časove, i od početnika se nije očekivalo da ima intelektualno razumevanje onoga što je učio da čini sa svojim telom.

(To je podrazumevalo da je, kada su se 1980-ih pojavili prvi Tango časovi, nekolicina onih koji su najviše znali o Tangu mogla da objasni šta oni sami rade dok igraju Tango, i to na način koji su novi plesači mogli da razumeju, s obzirom da njima samima, kada su bili početnici, to isto nikada nije bilo rečima objašnjeno.) Umesto toga, novajlija je na praktici učio kao što dete uči da govori: najpre upija jezik od onih oko sebe koji se njime tečno služe, posle otprilike devet meseci, pokušaće da sroči po koju reč, a potom će postepeno sticati samopouzdanje i ovladavati veštinom sve dok, otprilike tri godine kasnije, ne bude bilo u stanju da se smisleno uključi u razgovor. Početnici su bivali manjina na praktikama i bili su okruženi Ijudima koji su dobro igrali tako da su njihove greške brzo ispravljane, za razliku od situacija u kojima broj početnika premašuje broj iskusnih. Pred njima je bilo mnoštvo uzora na koje su mogli da se ugledaju, i lično iskustvo o tome šta jeste i šta nije prijalo onome ko prati. Nisu se bavili time kako da igraju samo za sebe. Upijali su i akumulirali mudrost mnogih generacija koje su pre njih kročile istim putem.

Qubic, jesi ti neki spam, flood ili šta već?