Student nije kriv (četrdesetpet)

Gospodja Marina kao da će poleteti. Neumorna, u ritmu, u strasti. Zadovoljna i moćna kao gola kraljica na prestolu ona jaše na licu jednog studenta, uklještenog među njenim nogama. Uživa u mokrom trenju. Ima četrdesetpet godina, a student bi joj mogao biti i sin. To nema veze, to je baš dobro, slušaće je i poslužiće. Tako promišlja gospodja Marina. Za njom je razvod, stres i loše emocije. Ali razvod znači i slobodu za ovakve bravure. Ima dečka, ali „dečko” danas nije u njenom stanu i ona može da rdi šta god poželi. Sada samo želi da joj ovaj student bude dečko, da bezummno jaše na njemu, da utone dublje i niže. A i student... trudi se svojski... jezikom, rukama, nosem... Ničega se taj ne gadi, stvarno je dobar i brzo Marinu dovodi do vrhunca. A onda ona pada na njega. Ljubi ga u usta, gura jezik duboko u njegovo grlo i kuša svoje sopstvene izlučevine. „Ovo je ljubav i dobar je momak ovaj student”, misli. „Baš te volim”, kaže, dok se privija oko njega i pušta ga na sebe i u sebe u još jedan vrtlog...

Zvono na vratima, stigao je student. Gospodja Marina prekida s maštarijama. Ustaje, odlazi do ogromnog ogledala, iznad isto tako ogromnog stola za šminkanje koji zauzima preko dva metra, uza zid. Njeno lice je zajapureno. Izgleda tako prosto prirodno, ali to se menja. Gospodja Marina ima sposobnost da samo pogledom izmeni svoj izgled. Evo sada pažljivo i efikasno posmatra svoje lice i gle, sad je crvenilo nestalo, nema više one tople mekoće u očima, i ona je opet ono što uglavnom i jeste, hladna, visoka dama sa stilom. Uzima lik kakav želi i kada želi i stavlja masku po svojoj volji. Ali zvono se čuje još jednom. Na brzinu staje na papuče sa štiklama, oblači tanki crveni kućni mantil. Tako će biti više seksi. Polazi ka vratima. Student uvek dolazi da drži čas njenom sinu, srednjoškolcu, ali Marina se pobrinula da sin večeras bude odsutan. „Kod oca”. Za studenta će to biti pravo iznenadjenje, a onda...

Vrata su otvorena. Student stoji, onako zbunjen i smušen, kao i uvek. Gospodja Marina posmatra ga hladno i sa visine. Ona uvek tako gleda muškarce koji joj se svidjaju. Njene oči su krupne i plave. Svi padaju an te oči.

„Dobar dan”, kaže student
„Udji”, ona kaže.

Student ulazi. U samom predsoblju, oseća da je sve nekako drugačije nego obično. Upitno gleda gospodju. Ona hvata njegov pogled, oseća njegovu nesigurnost. Ona voli one koji sigurno znaju šta hoće.

„Stiv nije tu. Znaš da nije tu?

Student je zbunjen.

”Ne..., ovaj, možda mi je rekao, ali sam zaboravio, ne znam, rasejan sam, ispiti...„

Studentu je neprijatno. Uvek zaboravlja i ispada blesav i smeta ljudima. Evo, deearanžirao je gospodju.

”Izvinite, stvarno mi je žao, evo idem.„

Marina nije to očekivala.

”Slobodno sedi.„

Student sada misli da je doveo Gospodju Marinu u neugodnu situaciju. Možda s ekupala, možda nije sama, a on je nepozvan banuo.

Student se uznemirio.

”Evo, idem ja, stvarno izvinite„. Okreće se, hvata za kvaku. Samo sekund kao da stoje. Gospodja Marina nikada ništa ne traži dva puta.

”Dovidjenja gospodjo.„
”Dovidjenja.„

Sve je sada gotovo.

Marina stoji sama pored vrata. Sve je to zato što ima četrdesetpet godina. Da je mladja, student bi sigurno uradio drugačije. Stara je, znači. Propala.
Oseća se užasno.

Prilazi stolu za šminkanje. Sela je u stolicu i šutnula papuče što dalje od sebe. Lice se približava ogledalu. Marina pomno posmatra. Ona poznaje svaki mladež, svaku veću poru, svaki, i najmanji nedostatak koji je odvaja od željenog savršenstva. Sada joj se čini da je izmednju nje i savršenstva ogromna, duboka provalija.

Lice joj je umorno i bledo. Sav onaj polet od pre desetak minuta je nestao. Ko je ta sredovečna žena koju posmatra i koja isto tako posmatra nju?

Ništa joj nije jasno. Ne zna šta da uradi.

”Stoko okata, mrzim te„, kaže samoj sebi.

Pored njene ruke je pinceta. Uzima je i prinosi očima.
Bode se u arkadu i bol je osvežava za kratko.
Onda počinje da metodično i krvnički čupa svoje obrve.

MC

”