Vučica

Pretvorila se u vučicu

Kidiše na ljude
stalno je gladna
njegovo toplo grlo sanja
i kad pokulja krv.

Vidiš kako je brza.
Satima kroz travu trči,
nad planinom mesec se pomalja
neumorna, sama, tako slobodna.

Čuješ je kako noću peva
napolju u šumi mraka.
Ježiš se, mesec je sada pun,
tuga potopila divljinu u tebi.

Kad topi se sneg
oko kuće tragovi njeni.
Šta si još dužan
toj strašnoj vučici i ženi?

U tami, vragovi se griz i ljube
ona sa starim vukom bez jednog oka
Nakot svoj dobro krije
u pećini kraj potoka.

MC

Baba

Proleće se vraćalo u dolinu. Videlo se to po otopljenom ledu u potoku, po visibabama koje su virile iz blata i iz trulog, prošlogodišnjeg lišća. Propalim, izlokanim putem prolazio je tek po koji kamion prevozeći rudu iz obližnjeg rudnika. Smena godišnjih doba proticala je sama, nezapažena, bez posmatrača. Samo je Baba sedela na svom kamenu, kao da je i sama kamen i pušila polako nešto nalik domaćem duvanu. Povremeno, njeno naborano lice se mrštilo ne sunce i vetar. Tada bi se i veliki ožiljak, taj komad davno spržene kože na njenom desnom obrazu, nekako šeretski pomerio, kao da poseduje sopstvenu volju i sopstveni život. Radovala se baba proleću, toploti, što je prošla zima, oskudica i smrzavanje. Sedela je tako, možda ceo sat, moglo je biti podne, moglo je biti jedan sat, moglo je biti i kasnije, kada je najzad ustala i žurno krenula ka šumi.

Tu, među golim hrastovima nalazila se njena stara koliba, gde je živela sa Mirom, svojom kozom hraniteljkom i sa nekoliko kokošaka. Sa ledja je svalila naramak drva, zapalila vatru između dva velika kamena. Stavila je lonac sa vodom na kamenje, iz jednog starog sanduka izvukla dva velika, proklijala krompira. Nož je bio tup, nekoliko puta je opsovala, ali ispod smedje kore najzad se ukaza žuta sredina. Uzela je jedan krompir. Svojim velikim noktom pokušala je skinuti klice, tamo gde nož nije uspevao. Onda je oljuštila i drugi i bacila ih oba u vodu. Iz male posude zagrabila je kašiku kokošije masti i dodala u onaj krompir. Čulo se zatim kako prebira po kutijama,odakle je izvadila jednu glavicu luka. I to je dodala u svoje skromno jelo.

Sela je na jedan preokrenuti sanduk pored vatre i čekala. Noge u starim gumenim čizmama nisu se pomerale, dok joj se gornji deo tela klatio u postojanom ritmu. Od gladi joj je voda išla na usta i curila dole niz bradu. I povremeno bi se iz grla čuo neki poseban zvuk, nešto između nakašljavanja i stare narodne pesme...

Te noći, kad je uterala kozu i kokoške u kuću, kad se i sama smestila na stari dušek, koji je bio njena postelja, nije nikako mogla da zaspe. Baš joj nije dolazio san. Osluškivala je zvuke spolja, mučila se od neke napetosti kojoj nije mogla odreditu razlog i uzrok. Ustala je i založila još po neku granu, sve gledajući u žar. Dugo nije ni sa kim razgovarala. A što da razgovara kad zna šta će joj reći. A sada, baš sada joj je bilo do priče. Koza i nije bila neki drugar za razgovor, nisu to bile ni zaspale koke. Štapom je zamišljeno prevrtala žar, crven i sjajan u noći. Mnogo je volela vatru, čak i posle onoga kad je kao mala pala u plamen i ostala opečenog i unakaženog lica. Niko je nije hteo. I dobro da je tako. Šta bi samo bilo da se, kao druge žene, udala, da je imala kuću, kupatilo i sve to. Živela bi daleko od šume, samo s ljudima, i koji bi muž dopustio da mu žena deli krevet sa kozom, ili sa kokoškama, da se skoro nikada ne kupa. A ona je volela svoju grubu kožu, nije je ni osećala kao deo sebe, nego kao neki kaput, zaštitu svoju. I nokte svoje, čvrste i prljave kojima je mogla da uradi mnoge sitnice i koji su po sebi bili dobar alat za sitne popravke. Noktima je šarala nešto u zemljanom podu kolibe, neke crteže, kao slova, iako je davno zaboravila slova. Nije joj trebalo. Koza je spavala u svom brlogu, male iskre su letele oko vatre i gasile se, i baba iznenada snažno oseti kako je lepo biti zajedno s vatrom i zemljom koja je sada dok je hladno neprijatna i hladna na dodir, ali kad sunce još malo ugreje, za koji mesec, biće prijatno bosim stopalima gaziti po tlu. Slušala je kako napolju kaplje voda, od leda koji se topi, znajuči da je noćni vazduh sada svež i čist, a da je crno nebo prepuno hladnih, dalekih zvezda. Sve je to baba znala, primirivši se uhvatila je vreme u klopku. Slušajući kako sopstvena creva vare, kako pluća dišu i telo stari, postala je svesna vremena, mogla je da ga uhvati i zaustavi, igrala se s njim, puštajući da protiče sporije ili brže, sklanjala se iz njegovog toka. Jer vreme nije uvek isto, njegova reka nekada je bujica, nekada samo kaplje. Onaj ko to zna, njemu je dobro biti živ. Njemu je sve dobro.

I taman kad se spremila da zaspe, kad je uhvatio onaj ritam disanja i misli joj postale nepovezane, stigao je Vuk. Baba mu se obradova jer Vuk je bio njen prijatelj. Čula ga je kako dahće i njuši ispod vrata. Možda ga i nije čula, možda ga je samo osetila. Danju je odlazio i jeo joj komade loja iz ruke. Da li je to isti vuk, kao ovaj ove noći? Onda je vuk nekako ušao, vrata za njega nikad nisu bila prepreka, pa je uperio u nju one svoje vučje oči.

„Nadam se da ne smetam”, rekao je vuk.

„Ne, ti si uvek dobro došao sine”, odgovori baba.

MC