ПОД ТУШЕМ

Умори ме и озноји ово пар реда травњака .
Све по мени лешеви бубица комадићи траве цвећа...
Незнам како ико може трпети прљавштину на себи .
Опет је прљава шоља. Можда не вама али мени јесте .
Прашак варикина ... трљам ...
Боље пре него се истушрам.
Понеки пут заборавим па се туширам једном ... па видим шољу.. па перем шољу .. па опет под туш.

Манија ме ухватила против бубица. Шавови још нису срасли.

Самом себи личим на Кали .. модра плава... са гримизноцрвеним језиком.. плешем игру уништења и стварања .. до малопре на травњаку .. сада у купатилу... чекајући да Шива легне и дочека моје стопало на грудима и тако смири мој махнити гнев ...

Добро .. чисто је.

Од операције промене пола која је, узгред коштала три пута више него она друга промена пола , плашим се да на ровита места не улети војска гамади .. па перем искувавам све чега се дохватим.

Живи свет подигне своје мале грашевине као мандале очас ...

Зашто скупо ...
па кажу да је рупе лако правити ..
пасу зато јефтини ... јесте да је рупу теже одржавати ..
јер свака рупа има хаотични нагон и потребу да се попуни
.. макар и ђубретом ...
Док направити кулу .. изравнати брегове ... то је проблем.

Нема више згрбљених леђа ... Тестестерон ради своје . Па данс немора ни пола жлезди да има .. све постоји у ињекцијама пилулама.

Доста ми је било. Донесем питу з адоручак одмах ме зеззају .. кога си гледала... маму бабу .. теку.. ко ти дао рецепт... Нико није веровао да ми ето тако падне на памет...
Обично добијем у пролазу и по дупету ууз
'заводнички' кез и индикативно намигивање 'дародаваоца'
'МОЖЕШ ДА СЕ УДАШ'
преко пита сланих комада торти слатких преваљивали су
док су мљацкали
Неким чудом све те руке толико жељне до уста толико гладних спремне да принесу и убаце брда хране које сам доносила нису биле вољне да поправе ниједан кућни апарат који се покварио.

Ниједна нога која је хитала ка препуном столу није дошла да са горе споменутом руком понесе нови уређај који купим ... Све сам сама морала плаћати превоз ...
Али зато су били спремни да се ругају .. ко ти купио фрижидер замрзивач тостер ... тата ... тајни швалер .. мама ти спрема мираз

Оне витке
из канцеларије
нашмикане кокораве тапиране, зависи од моде, плаве , црне , црвене
су водили трептали на њих као швраке на југовину
водили их по ресторанима , сплавовима ..
и дивили се како једу као 'птичица'

Ето зато ова промена . Споља.

Променио сам и канцеларију ... Не кувам ... за друге
ни кафу ... Покушавам и да се
не перем ... Лажем
То не могу али намерно носим дроњаво и раскопчано .
Правим полако имиџ човека .

Али језик немогу променити.
Мисли ...
Немогу да сконтам зашто ме привлачи
и зашто их очигледно привлачим
и комшиницу са бабунским устима , сада ненашминкану
и Аполона...

Немогу да схватим чему шизофрена мржња у њиховим очима ...
Према мени ... према себи ... што у мени споља изнутра виде оно што би сами да буду изнутра споља.
Да ли они 'виде' мене изнутра или виде ипак само оно споља.

Једно ми је ипак јасно. Најтеже је мењати себе... а увек лакше дробити другима шта како где зашто коме куда ...

Људска бића увек бирају лакши пут мењања других.

Готово туширање... Неморам стављати пешкир већ само исрљам ову нову кратку фризуру.
Још понеки пут махинално забацим косу које нема...

Кад се осушим ... фенирам
ипак ћу обући нешто ново лепо и чисто
.. изаћи ћу на штранд да гледам .. и да ме виде.

Јер нема смисла крити се у рупи.
Предци су нам пре милионе године изашли из пећина...

Не живимо више, како би многи хтели, у каменом добу .

РАСПЕТА ВИШЊА

Одавно имамо ову кућу.
Имамо .. говорим у множини .. а више нема никога ..
све изгинуло .. помрло...
Сећам се браће како смо се натеривали по дворишту.
Нека браћа отишла у иностранство.
Тамо један пао са скеле код газде, други сам себи и слуга и газда па га здробила приколица док је мења пукнути точак,
трећи док је тражио злато по Сибиру налетео на џеп гаса.
Све што је развејала експлозија пождерале звери ...
Четврти ... дука листа

Од ових овде што остали неко се нашло на путу метка или ножа.
Стари и пре тога помрли ...
Бар нису дочекали судбину Његошева оца што сарани четири сина
и сво мушко им потомство.

Остала , остао сам сам на ободу , некад салашу.
Сећам се деде како је покушавао да среди воћњак , а већ
га издавала снага...
Једна трешња није га хтела 'слушати' па је, као подивљали гневни баштенски патуљак, 'уразумљавао'фрабуљама
привлачећи, повалчећи, везујући гране.

Никад нисам научио занат воћарства.

Ето оправдања .. нисам имао од кога , са ким.
Знао не знао морам и воће да середим.
Бабускра ... да не грешим друшу ... стварно се са оправдањем жали.
Са јесен опадне лишће са оне трешње сада монументалних димензија...
Са пролећа трули плодови опадају све по стази
'која она не знам за кога чисти'
Стално је чујем како оним вештичијим гласом сикће.
'О добар дан комшија .. Вредни сте '
То каже у лице када изађем да бацим ђубре ... једним сасвим другим тоном бојом нијансом.

Некако сам довукао мердевине и балансирајужи сам одескао пар
грана пружених у бабино двориште.
На реду је јабука... Кажу да је највећа грешка сећи тако да се јави метличарење. Е у томе сам мајстор.
Јабука изгледа као цига са гомилом метли које породаје.
Мерим дведест центиметара .. па сеци све около ... двадесет па сеци ... да преполовим метле.

Кајсија је мртва ..
од кад је деда умро.
Неки пут на њу слећу птице па им служи као фина осматрачница без
лишћа. Све је мња јер отпадне или се скрши нека трула грана.
Једнога пролећа на њој су кренуле гљиве али су и оне усахле.
Никад она није ни за живота рађала.

Вишња.
Најмађа. Сва у неким гранчицама . Чупава. Чупошица.
Шта да радим са тобом. У пролеће се оспеш цвећем као богињама.
Пчеле на све стране .. и онда ништа. Као и ова матора
усахла .. ништа ...
Видим како си гране савила према тераси .
Као да се од овога јаросног асунца покушаваш скрити под кровом.
Или бежиш од две јабуке које су те опколиле са бокова.
Шта са тобом да радим.
Једино ми пада на памет да применим дедину тактику.
Једнан коноп вежем за једну грану и закачим за мртвиу кајсију,
а другим конопом другу грану за шљиву .

Стојим и гледам својих руку дело .

Комшијски дечак трчи по дворишту за стерилисаном кујом.
Смеје се онако дечије .
Сећам се како се смејао као беба.
Знате онај смех кад чујете бебећи,
а у вама се ледене плоче Антартика дробе.
Е тако се смеје .. падне ... вуче ноге по прашини .. трчи кроз облак и удише... шашаво дете ...
Скаче са пруженим рукама према небу

И смеје се .. смеје ...

Гледам ово дрвеће , подкресано, проређено , разапето, сигуран сам да би и оно скакало .. трчало и пружало руке према небу
само да може,
само да може и да му дају ...
али неможе ..
сапето је корењем , распето конопцима, обогаљено тестером.